Od slučajnog smejanja kao da imamo 10 godina ili ponekad pitanja „Da li si goliciljiv/a“ i začuđenosti kada čujemo – ne.
Ne?! Legitimno je da postoje dva različita iskustva, a i ono treće gde sami sebe ne možemo da zagolicamo (retko ko je i probao, ali možda će sada… ništa, osećaj je kao da se češkamo).
Uz sve to, nisu retki ni slučajevi bežanja na drugi kraj sobe i blage panike, pa se ovde umesto jednog nameće nekoliko zašto?
Za početak…
Imamo drugačije nivoe osetljivosti
Kad god nas neko iznenada zagolica, počinje lančana reakcija mozak + čulo dodira: aktiviraju se nervni završeci u koži, a zatim i region zadužen za detektovanje dodira…
Odatle nam u milisekundi stiže instinktivna poruka da li je to dobro ili loše? Ako ocenimo da je dobro, mali mozak nas podstiče da se refleksno kikoćemo.
Međutim, nekad se desi da krenemo da se smejemo i migoljimo istog momenta kad druga osoba pruži ruke ka nama, a da golicanje još nije ni počelo… Šta je sa tim?
Radi se o iščekivanju – znamo tačno šta nam stiže!
Golicljivost zavisi od raspoloženja
Kad smo ljuti ili pod stresom, takve emocije nas stavljaju u stanje visoke pripravnosti. Mnogo ozbiljnije procesuiramo sve što dolazi spolja, tako da opcija golicanja na kraju samo proizvede facijalnu ekspresiju hladnu kao boza: ništa specijalno.
Pored toga, podjednako se računa i lični temperament.
U studijama, Biološka psihlogija (1990) i Cognition & Emotion (2010), rezultati su potvrdili da će ljudi koji su skloni smejanju biti više golicljivi. A ako i nisu, to ne znači nužno da su mrgudi, jer je uredno ubačen deo u kom je objašnjeno da je to takođe normalno.
Zašto ne možemo sami sebe da zagolicamo?
Iz jednostavnog razloga što ne možemo sami sebe ni da iznenadimo, jer smo svesni svakog svog pokreta.
NeuroReport potvrđuje da je za golicanje potrebno da naš mozak ne može da predvidi koja senzacija sledi.
U tom smislu nepredvidivosti, ponekad nije ni potrebna druga osoba, dovoljno je da smo napolju i da slučajno osetimo nešto na koži, pa da frka počne! Tad smejanje dolazi tek kad shvatimo da nije bilo ništa preteće. Kad smo kod toga…
Golicanje ponekad dovodi do panike
Prvo i najvažnije, naša najgolicljivija mesta – stopala, stomak i vrat – ujedno su i najslabije tačke na telu, koje još od pamtiveka štitimo od bilo kakvih povreda.
Drugo, kad ne možemo da dođemo do daha, dobijamo informaciju da nemamo ni minimum kontrole, povratna reakcija je blaga panika, kraj igre, želja da sednemo normalno i otpijemo gutljaj vode.
Treće, kako je mozak zadužen za ovo polje, uspomene rade posao.
Ako su nas u detinjstvu brat ili sestra non-stop golicali, onda je logično da prvi odgovor organizma bude stresan ili negativan. Kakvo crno iznenađenje!
Četvrto, golicanje je usko povezano sa poverenjem. Ako ga nema, tanka je granica između haha smešno i ruke dalje!
A važan je i faktor reciprociteta, sve što nije zabavno predstavlja muku…
Istorija golicanja kao metode za mučenje
Najpoznatije i najstarije mučenje golicanjem počelo je u Kini za vreme vladavine dinastije Han. Korišćeno je za kažnjavanja plemstva, jer nije ostavljalo ožiljke, a oporavak je trajao poprilično dugo…
Nemilosrdno golicanje kusuguri-zeme, izvodilo se i nad kradljivcima u starom Japanu.
Čak i u Drugom svetskom ratu, nacistički vojnici su na ovaj način mučili zatvorenike.
Prva metoda koju bi oficir i njegovi ljudi primenili jeste da golicaju žrtvu guščjim perom – zatvorenik bi u početku uspevao da ostane tih, onda bi počeo nekontrolisano da se smeje… da bi posle dužeg vremena to prešlo u suze od bola, a na kraju i padanje u nesvest.
U kolonijalnoj Americi, ljudi koji su čekali svoje suđenje bili su izloženi na stubovima srama i golicani od strane prolaznika, čemu svedoči i članak u magazinu The New York Times objavljen 13. novembra 1887.
Svrha ovakvog mučenja bila je otkrivanje informacija ili da žrtva pristane na uslove, koje inače ne bi prihvatila.
Zanimljive činjenice o golicanju:
- Za golicljivost je zadužen hipotalamus (nevoljne reakcije)
- Postoje dve vrste golicanja: knismesis – alarmni sistem da se zaštitimo od insekata i gargalesis – histeričan smeh
- Golicanje u normalnim količinama doprinosi razvoju odbrambenih poteza, brzine, snalažljivosti i okretnosti
- Bebe ne reaguju na golicanje smehom sve do šestog meseca
- Darvin je u 19. veku konstatovao da je golicanje način emotivnog povezivanja
- „Bitke golicanja su osnova društvene igre“ tvrdi dr Robert R. Provajn, autor knjige Laughter: A Scientific Investigation
- Od 206. godine nove ere golicanje se koristilo u svrhu mučenja
- Što smo stariji, to smo manje golicljivi
- Ako stavimo svoju ruku na ruku onoga ko nas golica, možemo da prevarimo svoj mozak da smo to u stvari mi
- 10-15 minuta golicanja, odnosno smejanja sagoreva do 40 kalorija, a pokreće i hormon rasta
Ko bi rekao da je golicanje toliko slojevit proces? Može da bude signal poverenja ili npr. odlična prilika za postavljanje ličnih granica – u slučaju da preplavi nervni sistem (zbog čega su ga psiholozi toliko i proučavali).
Svako ima različit senzibilitet i nivo osetljivosti, a to je i odgovor na pitanje zašto su neki ljudi golicljivi, a drugi nisu…
