To što se zacenimo od smeha nema ni trunku banalnosti u sebi, koliko nam možda deluje zbog grimase koju napravimo lično ili osoba koja sedi do nas.
I ne samo to, toliko volimo da se smejemo da imamo izraz „vrištanje od smeha“, pa i čitavu industriju filmova, emisija i stand-up komedija… Ali kako se uopšte pokreće taj mehanizam iznutra, kako radi smeh?
Smeh uključuje iste regione u mozgu koji se koriste za rešavanje problema
Let’s see:
Leva hemisfera procesuira reči i strukturu šale, dok desna vrši intelektualnu analizu da bi se shvatila šala. Onda veliki frontalni režanj (koji je uključen u društvene emocionalne reakcije) postaje aktivan, a moždani talasi se šire dalje na potiljačni režanj, koji obrađuje vizuelne signale…
Stimulacija CELOG mozga i njegovih motoričkih sekcija, izaziva fizičku reakciju na nečiji humor – smejanje dok na oči ne vidimo i onaj komentar: jaka fora!
Od čega se sastoji smeh?
Iz dva dela: gestova + proizvodnje zvuka i da, uglavnom obavljamo te dve aktivnosti istovremeno.
Kad se nasmejemo od srca, promene se javljaju na mišićima ruku, nogu i grudima… ili ono što Enciklopedija Britanika opisuje kao ritmičke, vokalizovane i nevoljne radnje.
U ekstremnim okolnostima, znamo da se aktiviraju i suzni kanali, pa dok se usta otvaraju, zatvaraju i traje borba za kiseonik – kreću nam suze od smeha, lice se zacrveni, a zvuci idu od prigušenih do preglasnih ili periodično isprekidanih…
Robert Provajn, bihejvioralni neurobiolog koji je proučavao soničnu strukturu smeha, kaže da je glavni problem bio taj što spontanost smeha nestaje taman kad je spreman da ga posmatra… ali je svejedno otkrio da se sav ljudski smeh sastoji od kratkih nota koje liče na samoglasnike i ponavljaju se svakih 210 milisekundi: ha-ha-ha ili ho-ho, ali nikad mešavina oba.
Zašto je smeh zarazan?
Provajn tvrdi da imamo „detektor“ koji reaguje na smeh tako što pokreće druga neuronska kola u mozgu i to zauzvrat stvara još više smeha.
A drugu teoriju je dao filozof Džon Moreal, koji veruje da je prvi ljudski smeh počeo kao gest zajedničkog olakšanja u situacijama kad je opasnost prošla. U tom smislu, smeh može da ukazuje na poverenje u svoje saputnike… i što je više smeha, javlja se više povezivanja u grupi.
Ta petlja vezivanje-smeh-više vezivanja u kombinaciji sa željom da se ne izdvajamo iz grupe, može da bude još jedan razlog zašto je smeh zarazan.
S tim u vezi, studije su otkrile da dominantni pojedinci (ranije plemenski poglavari, a danas šefovi) koriste humor više nego njihovi podređeni. U takvim slučajevima, smeh ponekad postaje način upražnjavanja moći kontrolom emocionalne klime grupe. Kad se šef smeje, svi se smeju…
Šta je smešno?
Postoje tri teorije o tome šta iskreno smatramo smešnim.
Teorija nesklada – kad se logika i poznatost zamene stvarima koje inače ne idu zajedno. Šala krene, očekujemo jedno, a desi se drugo! Mozak menja brzinu i odjednom imamo nove emocije, koje podržavaju drugačiji način razmišljanja. Drugim rečima, istovremeno doživljavamo skup nespojivih misli i emocija, pa svaki kontrast doživljavamo duhovitim.
Teorija reljefa – trik koji koriste filmski stvaraoci već dugo, dugo vremena. Npr. u akcionim filmovima ili trilerima gde je napetost ogromna, reditelj iskoristi komično olakšanje u pravom trenutku. On podiže tenziju ili neizvesnost koliko god je moguće, a onda je lagano razbija uz pomoć komentara ili smešne scene… to nam omogućava da se oslobodimo zagušenih emocija, samo da bi film u nastavku mogao ponovo da ih podigne!
Teorija superiornosti – dolazi u slučaju kad se smejemo šalama koje se fokusiraju na tuđe greške ili nesreću. Neko se oseti superiorno u odnosu na određenu osobu, pritom doživljava odvojenost od situacije i tako je u stanju da se smeje.
Šta nije smešno?
Stručnjaci kažu da tu zrelost pravi razliku.
Bebe i deca neprestano otkrivaju svet oko sebe. Mnogo toga što se dešava okolo izgleda zabavno i iznenađujuće i ima wow efekat. Ono što je klincima smešno sastoji se od kratkih i jednostavnih pojmova, tipa šala o slonu ili – na veliku zgroženost roditelja – šale u kojima je prisutna okrutnost (podstiče njihovo samopouzdanje).
Adolescenti i tinejdžeri se smeju šalama koje se fokusiraju uglavnom na seks, hranu, autoritete i u tipičnom buntovničkom stilu na bilo koju temu koju odrasli smatraju zabranjenom.
E sad, kako sazrevamo, fizička tela i mentalni pogledi rastu i menjaju se. Pošto postoji određena količina inteligencije koja je uključena u smišljanje šale, naša čula za humor postaju razvijenija kako više učimo. Iskusili smo dovoljno od života, uključujući i neuspeh i uspeh…
Smisao za humor zrelih obično se karakteriše kao suptilniji, tolerantniji i manje osuđujući za razlike među ljudima. U suštini, smejemo se pitanjima koja nas opterećuju, čak i na sopstveni račun, kao i zajedničkim nevoljama.
Smeh i kultura
Još jedan faktor koji utiče na ono što smatramo smešnim jesu kultura ili zajednica iz koje dolazimo – klasična situacija kad se zasmejemo i shvatimo da na drugom kraju sveta to nikome ne bi bilo smešno!
A gde ćeš više materijala nego u političkim i društvenim sferama, pa često i ekonomskim?
Međutim, dok šale iz male zemlje možda neće imati univerzalni humor, one iz velikih i uticajnih zemalja (kao što su SAD), predstavljaju izuzetak od pravila.
Zahvaljujući medijima, mimovima i talk-show emisijama, većina ljudi širom sveta tačno zna šta se tamo dešava.
Smeh i zdravlje
Čim se smejemo povećavaju se prirodne T-ćelije koje su glavni deo imunog sistema i B-ćelije koje stvaraju antitela protiv opakih bolesti i virusa.
Smeh je bukvalno ventil koji isključuje protok hormona stresa, jer često čuvamo umesto da izražavamo negativne emocije kao što su tuga i strah, a smeh je katarzičan! Defintiivno sprečava biohemijske promene u telu.
Plus, vežbaju se dijafragma, trbušni, respiratorni i mišići lica, nogu i leđa, pa je ona iscrpljenost posle dužeg smejanja zapravo realna.
Zanimljive činjenice o smehu:
- Nauka koja se bavi humorom, smehom i njegovim uticajem na telo zove se gelotologija
- Za razliku od maternjeg ili stranog, smeh je univerzalni jezik, ne moramo da ga učimo da bismo se sporazumeli
- U svetu portreta pre renesanse, osmeh Leonardove Mona Lize je izuzetak
- Čarls Darvin je još pre 170 godina napisao Ništa nije tako zarazno kao ljudski smeh
- 1962. u Africi (današnja Tanzanija) u selu Kašaša pojavila se epidemija smeha – temeljnim istraživanjem došlo se do zaključka da je to bio odgovor na veliki socijalni pritisak i nesigurnost u regionu
- Crni humor je znak povećane objektivnosti u odnosu na situaciju
- Jak smeh dovodi mnogo više kiseonika do pluća nego disanje
- Smeh je natural high, ima isti efekat na mozak kao kad jedemo čokoladu
- Četvorogodišnjak se nasmeje 300 puta dnevno, a četrdesetogodišnjak 300 puta za 10 nedelja
- Tipičan desetominutni razgovor ima 5,8 doze smeha
Pored toga što je društveni lepak i lek jer oslobađa endorfin, smeh radi tako što pokreće ceo mozak i ceo organizam pod uslovom da se šala efektno upakuje i shvati, zbog čega aktivira iste mehanizme koje koristimo za rešavanje problema. Što će reći: humor je ozbiljan posao i prezanimljivo je kada nekome vijuge rade 300 na sat!
