Neprijatnost koju osećamo dok slušamo naš glas na audio ili video snimcima je verovatno posledica mešavine fiziologije i psihologije.
Kao prvo, zvuk sa snimka se do našeg mozga prenosi drugačije od zvuka koji se generiše u trenutku dok govorimo.
Kada slušamo snimak našeg glasa, zvuk putuje kroz vazduh i ulazi u naše uši – što se naziva “provodljivost vazduha”. Zvučni talas vibrira kroz bubnu opnu i male ušne kosti, koje zatim prenose zvučne vibracije do unutrašnjeg dela uha koji se zove puž ili kohlea. Kohlea je spiralni organ ispunjen tečnošću, i ona stimuliše nervne aksone koji šalju zvučni signal u mozak.
Ovakvo strujanje zvučnih talasa kroz bubnu opnu je upravo ono što i drugi ljudi oko nas čuju dok pričamo. Ali za nas, putovanje zvučnog talasa se ne završava tu, već vibracije nastavljaju dalje.
U trenutku dok pričamo ili pevamo, zvuk našeg glasa dolazi do unutrašnjeg uha na drugačiji način. Iako se deo zvuka prenosi vazdušnom provodljivošću, veći deo zvuka se interno sprovodi direktno kroz kosti lobanje. Kada čujemo sopstveni glas dok govorimo, to je rezultat mešavine spoljašnje i unutrašnje provodljivosti, a unutrašnja koštana provodljivost pojačava niže frekvencije i daje nam lažni osećaj basa ili baritona.
Cerebrospinalna tečnost koja okružuje naš mozak i varijacije zvučnog pritiska u ušnom kanalu takođe utiču na modifikovanje zvuka koji čujemo i tome kako ga naš mozak percipira.
Iz tog razloga, kada govore, ljudi dobijaju drugačiji prizvuk sopstvenog glasa i uglavnom ga doživljavaju kao da je dublji i bogatiji, nego što je to u poređenju sa glasom na snimku koji im zvuči slabije i piskavije. Ovakvu boju glasa mnogi smatraju neprivlačnom što vodi kao osećaju ličnog nezadovoljstva.
Drugi razlog zbog čega nas sopstveni glas na snimcima toliko iritira je to što otkriva razliku između našeg samopoimanja i stvarnosti. Pošto je glas jedinstven i važna komponenta sopstvenog identiteta, ova neusklađenost može biti uznemirujuća. Niko se ne oseća prijatno kada shvati da nije ono što misli da jeste. Spoznaja da više zvučimo kao Miki Maus nego kao Beri Vajt može zaista biti razočaravajuća.
Osim toga, postoje i određene paralingivističke i ekstralingvističke informacije poput anksioznosti, neodlučnosti, tuge, besa, itd. koje možemo otkriti tek kada slušamo snimak govora. Negativan stav prema zvuku sopstvenog glasa je odbrambeni stav na iznenadno suočavanje sa emocijama u glasu koje nismo imali nameru da izrazimo i kojih nismo ni bili svesni.
Osim fizioloških, i mnogi faktori u našem okruženju takođe utiču na zvuk našeg glasa. Spoljašnja buka, oprema za snimanje, prostorija u kojoj se nalazimo, pozicija mikrofona, pa čak i umor ili nezadovoljstvo mogu uticati na boju glasa.
Iako drugima zvučimo slično onome kako zvuči naš snimljeni glas, razlog što mi ne volimo zvuk našeg glasa nije nužno u tome da je glas sa snimka gori od glasa koji percipiramo, već jednostavno činjenica da smo navikli da čujemo sebe na određeni način.
Slično se dešava i kada tvrdimo da nismo fotogenični na fotografijama kada nas uslika neko drugi, ali zato uživamo u selfijima ili u gledanju svog odraza u ogledalu.
Nema razloga za brigu ako nam glas zvuči drugačije na snimku. Na kraju krajeva, svi doživljavaju isto, pa čak i profesionalni pevači. Samo zato što nama zvuči smešno i drugačije ne znači da ga i drugi ljudi čuju i doživljavaju na isti način. Ljudi oko nas su navikli na naš glas i njima bi možda bilo čudno kada bi mogli da nas čuju onako kako sami sebe čujemo.
