Mnogi od nas ne vole da vide sebe na fotografijama. Stalno se trudimo da budemo u pozadini slika, bežimo iz centra pažnje i često se “zgražavamo” kad vidimo čak i one fotografije na kojima smo, realno, ispali veoma dobro.
Nauka je pronašla razloge za takvo ponašanje i osećanje. Ispostavilo se da nema nikakve veze sa sujetom ili površnošću, već sa percepcijom koja se ponekad iskrivi.
Rekli bismo da nas niko ne poznaje bolje od samih sebe. Eto greške! Mi zapravo ni ne znamo kako naše lice izgleda.
Problem proizilazi iz činjenice da ne možemo da vidimo sebe onako kako nas vidi ostatak sveta. Da bismo se videli moramo koristiti ogledalo, a pošto je to jedna slika koju vidimo, onda pretpostavljamo da nas tako vide i ostali. Dok se šminkamo, umivamo, isprobavamo odeću ili jednostavno gledamo svoj odraz u ogledalu – uvek vidimo jedan te isti lik i zbog toga mislimo da tako zaista izgledamo.
Međutim, zaboravljamo na jednu bitnu stavku, a to je kako ogledalo funkcioniše. Ogledalo odražava, pa… sliku u ogledalu, što je u stvari iskrivljena realnost, a kako je to jedino što vidimo, onda nam postaje poznata i stvarna. Gebels je jednom rekao da hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. Isto je i sa našim odrazom u ogledalu.
Volimo poznate stvari
Znamo da nam ogledalo prikazuje obrnutu sliku. To možemo lako potvrditi gledajući, recimo u natpis na majici. Ipak, tu inverziju ne primećujemo na našem licu jer smo joj stalno izloženi.
Kada gledamo sebe na fotografijama, slika koju vidimo nije inverzna, i ovakvo nepodudaranje nam izaziva nezadovoljstvo koje se u psihologiji naziva efekat pukog izlaganja.
Ovaj efekat, koji se naziva još i efekat familijarnosti, govori da se osećamo prijatnije sa poznatim stvarima. To može uključivati proizvode, osobe, reči, slike, zvukove i još mnogo toga. U ovom slučaju, naviknuti na lice iz ogledala, gledanje u nepoznato lice sa fotografije nam izaziva nelagodu.
Isti koncept objašnjava zbog čega toliko volimo selfi slike. Kada pravimo selfi, koristimo prednju kameru na telefonu koja daje obrnutu sliku našeg lica, baš kao što to čini i ogledalo.
Povrh svega, sva lica su manje ili više asimetrična, i kada tu, nama poznatu asimetriju obrnemo onda to doprinosi još većoj konfuziji. Osim toga, navikli smo da posmatramo svoje lice iz određenog ugla, pa kada nas neko uslika iz druge perspektive, onda nas to dodatno iznenadi.
Studija iz sedamdesetih godina prošlog veka je došla do zanimljivog zaključka. Ispitanicima su bile pokazane dve fotografije lica – jedna normalna i jedna “u ogledalu”. Subjekti su uvek preferirali obrnutu sliku svog lica, dok su njihovi prijatelji i porodica birali pravu sliku te osobe.
Mislimo da smo privlačniji nego što jesmo
Ovo sad zvuči potpuno kontradiktorno od prethodnog objašnjenja, ali kada razmišljamo o sebi, malo smo pristrasni i skloni da svoje osobine i sposobnosti procenimo povoljnije nego što je to objektivno opravdano. U slučaju fizičkog izgleda, ova pristrasnost samopoboljšanja nas navodi da verujemo da smo privlačniji nego što to zapravo jesmo.
Ova tvrdnja je otkrivena kada su istraživači tražili od pojedinaca da identifikuju svoje fotografije. Ispitanicima su date fotografije njihovog pravog lica, kao i izmanipulisane fotografije na kojima su izgledali manje ili više privlačno. Subjekti testiranja su konstantno birali fotografije na kojima su bili manipulisano “ulepšani”, dok su stranci svaki put birali prave fotografije tih istih osoba.
Nezadovoljstvo našim stvarnim fotografijama može odražavati ovu pristrasnost samopoboljšanja: kada sebe doživljavamo kao privlačnije nego što zaista jesmo, stvarnost našeg pravog izgleda nas može razočarati.
Mrzimo sami sebe
Još jedna psihološka pristrasnost koja utiče na nas kada gledamo slike sebe je pristrasnost potvrde. To je naša sklonost da tražimo informacije koje podržavaju naša prethodna uverenja. Naprosto želimo da budemo u pravu, i pošto verujemo da znamo najbolje, svaka informacija koja potvrđuje naša uverenja ima prednost u odnosu na informacije koje su protiv njih.
Kakve to sad veze ima sa našim fotografijama? Pa, ako verujemo da uvek izgledamo čudno i loše na fotografijama, onda ćemo tražiti dokaze koji to potvrđuju svaki put kada pogledamo svoju fotografiju.
Osim ovih psiholoških aspekata, uslovi pod kojima je napravljena fotografija takođe igraju bitnu ulogu. Naše raspoloženje i izrazi lica u trenutku slikanja, osvetljenje, podešavanja same kamere, sve to utiče na krajnji rezultat. Udaljenost od subjekta i fokalna ili žižna daljina u velikoj meri utiču na izgled subjekta.
Kad malo bolje razmislimo, mi zapravo nemamo pravi uvid o tome kako izgledamo, osim kroz fotografije. Čini se da je našem biću fundamentalno da znamo kako tačno izgledamo, a ispostavlja se da imamo samo iskrljivljenu sliku sopstvenog lica. To nas malo tera da se zapitamo – šta to još percipiramo potpuno pogrešno?
