Koliko puta vam se desilo da, vraćajući se sa žurke u cik zore, naletite na starijeg komšiju koji je upravo ustao i sprema se da započne dan? Pošte i prodavnice se otvaraju tek za 2-3 sata ali njemu to ne remeti rutinu dana – on je potpuno budan i ništa ga neće vratiti u krevet.
Poznato je da stariji ljudi spavaju manje od mlađih, i da često ustaju negde oko 4-5 izjutra. Ali i pored toga što neki smatraju da je to samo stereotip, izgleda da tu ipak ima i istine.
Na primer, istraživanja su pokazala da se mnogi stariji probude više puta u sitne sate pre nego što konačno ustanu u cik zore. Međutim, to se ne dešava zato što njihovim telima treba manje sna; starijima je potrebno isto toliko sna kao i mlađima. U poređenju sa mlađim odraslim osobama, stariji provode više vremena u krevetu, ali imaju lošiji kvalitet i manju količinu sna. Sve ove promene mogu dovesti do prekomerne dnevne pospanosti, što zauzvrat može dovesti do namernog i nenamernog dremanja u toku dana. Objektivni testovi dnevne pospanosti kod starijih su pokazali da su oni pospaniji od mlađih odraslih osoba, što sugeriše da starije osobe ne mogu da dobiju adekvatnu količinu sna noću.
I iako san može biti poremećen mnogim stvarima koje su povezane sa starenjem, kao što su bol ili lekovi, ni to nije potpuna priča. Umesto toga, istraživanja sugerišu da postoje neki fascinantni i ponekad bizarni razlozi zbog kojih se stariji ljudi bude zajedno sa petlovima.
Jedna od njih je “moždani pesak” (engl. brain sand, lat. acervulus), odnosno kupinaste kalcifikacije koje se mogu javiti u epifizi i horoidnom pleksusu. Opšte objašnjenje je da se sa starenjem menja i naš cirkadijalni ritam.
Cirkadijalni ritam je 24-časovni ciklus našeg tela, koji utiče na sve, od umaranja do vršenja nužde. A kad se postavi pitanje o tome šta se tu konkretno menja, pa… objašnjenja se razlikuju, i to mnogo. Neka su prilično jednostavna i direktna, na primer: postoje dokazi da umiruće moždane ćelije imaju ključnu ulogu u ovim promenama.
Hormonske promene takođe mogu biti uzrok. Naime, tokom dana, naš mozak pokreće oslobađanje hormona u našu krv, koji regulišu unutrašnje satove našeg tela. Ovi hormoni dovode do toga da se određeni proteini proizvode i razgrađuju u ciklusu od 24 sata, a to utiče na stvari kao što je trenutak prirodnog buđenja ujutru. Dakle, ako se nešto promenilo u tim hormonima, onda je logično da će se promeniti i raspored spavanja. A prema nekim dokazima, to se dešava kod starijih osoba.
Istraživanja su otkrila da kako ljudi stare, sve više ovih proteina se proizvodi ranije tokom dana, što bi moglo da podstakne starije osobe da ranije ustaju. Neki naučnici pretpostavljaju da je za to odgovoran hormon ili neki drugi molekul u krvi. Iako na prvu zvuči sasvim razumno, postoji zaista čudna studija koja ovo podržava.
U eksperimentu objavljenom 2011. godine, istraživači su uzeli ćelije kože od osamnaest učesnika u 20-im godinama i uzgajali ih u krvnom serumu drugih osamnaest učesnika starih između 56 i 83 godine. Serum koji je, verovatno, imao ovaj hormon ili molekul koji zavisi od starosti. I odjednom, mlađe ćelije su počele da proizvode proteine ranije tokom dana, ponašajući se kao da su četrdeset godina starije! Što je prilično iznenađujuć rezultat.
Da budemo malo precizniji kad kažemo “hormoni”, moguće je da melatonin, jedan od hormona koji reguliše san, igra bitnu ulogu. Nekoliko studija je otkrilo da nivoi melatonina opadaju sa godinama, a razlozi za to variraju od razumnih do gotovo smešnih.
Na primer, izgleda da se to dešava delimično zato što se određeni moždani receptori i enzimi povezani sa melatoninom smanjuju, a verovatno i zato što mozak koristi više melatonina tokom godina. Ali ovo takođe može biti uzrokovano nečim u pinealnoj žlezdi što se zove “moždani pesak”. E tu sad stvari postaju fascinantne.
Epifiza ili pinealna žlezda (lat. glandula pinealis) je organ veličine zrna soje i nalazi se u centru mozga, a oslobađa melatonin i igra veliku ulogu u našem cirkadijalnom ritmu. Dakle, prilično je važna. Ali nešto čudno se dešava sa epifizom kako ljudi stare: u ovoj žlezdi mogu da se formiraju naslage kalcijuma. I to samo po sebi ne bi bio toliki problem jer se kalcifikacija javlja i u drugim organima. Ono što je zanimljivo jeste to što pinealna žlezda ima najveću stopu kalcifikacije od bilo kog organa u telu.
(a) epifiza bez kalcifikacije sa ocenom 0 kod 51-godišnjeg pacijenta.
(b) blaga kalcifikacija epifize sa ocenom 1 kod 55-godišnje pacijentkinje.
(c) umerena kalcifikacija epifize sa ocenom 4 kod 60-godišnje pacijentkinje.
(d) teška kalcifikacija epifize sa ocenom 5 kod 67-godišnje pacijentkinje.
(e) veoma teška kalcifikacija epifize sa ocenom 7 kod 74-godišnje pacijentkinje.
Jedno istraživanje je pokazalo da među ljudima starosti od 40 do 70 godina, čak do 28% epifize može biti okovano ovim komadićima kalcijuma, poznatim kao moždani pesak. To znači da možemo imati kamenčić u našem mozgu – bukvalno!
Nažalost, naučnici ne znaju zbog čega se tačno formiraju ove naslage kalcijuma. Neki pretpostavljaju da bi to moglo biti uzrokovano vaskularnom upalom (upala krvnih sudova) ili smanjenim količinom kiseonika u mozgu, a oba stanja se mogu javiti sa starenjem. Ovi naučnici misle da bi bilo koja od ovih stvari mogla uzrokovati da se matične ćelije u epifizi – odnosno ćelije koje se mogu pretvoriti u druge vrste – mogu transformisati u ćelije koje stvaraju kosti. Tako je, kalcifikacija epifize može biti slična stvaranju kosti u mozgu, a to je nešto što ne bi trebalo da se dešava. Srećom, za sada su to sama nagađanja.
Ono što istraživači zasigurno znaju, jeste da pesak u mozgu smanjuje količinu melatonina u tečnosti oko mozga i kičmene moždine, a to dalje može da dovede do nesanice i drugih poremećaja spavanja, uključujućii veoma rano buđenje.
Dakle, od odumirućih ćelija, preko hormona, do peska u mozgu – postoji mnogo ideja na temu ranog ustajanja kod starijih ljudi. I vrlo je moguće da je u pitanju kombinacija više faktora. U svakom slučaju, postoji toliko mnogo ideja da neki naučnici spekulišu da bi iza svega ovoga mogao biti evolucioni razlog. Zove se “poorly sleeping grandparent hypothesis” (hipoteza o lošem spavanju baka i deka).
Ideja je da je nekada davno, kada je većina ljudi spavala napolju ili u relativno otvorenom okruženju, bilo od velike važnosti i koristi da neki ljudi ostanu budni i na oprezu od lavova i drugih predatora. Kao rezultat toga, razvili smo cirkadijalne ritmove koji su se menjali sa godinama i osiguravali da je neko uvek budan i na straži. Ova ideja zaista zvuči kul, ali je to samo hipoteza.
Vrlo je moguće da su se naši rasporedi spavanja razvili iz nekog naučno objašnjivog razloga, ili sasvim slučajno. Ipak ako malo bolje razmislimo, ako naši “matorci” imaju unutrašnji budilnik koji im pomaže da sačuvaju svoju porodicu od lavova ljudoždera – to je poprilično dobar razlog da ih smatramo herojima pa makar i ne bilo lavova na vidiku.
