Sigurno ste nekada videli mladiće (a možda i neku devojku) kako trče po parku, skaču sa ograde na žardinjeru, penju se po zidovima, preskaču stepeništa i izvode svakakve zanimljive vratolomije. Verovatno ste se zapitali kako sve to izvode i kako to da su i dalje čitavi i u jednom komadu nakon skokova sa većih visina. Da krenemo od početka – u pitanju je parkur (parkour), a ljudi koji se bave ovim sportom se nazivaju traseri (traceurs).
Nastao u Parizu tokom 1990-ih godina pod originalnim nazivom “Art du Deplacement”, parkur ili “freerunning” je primarno netakmičarska fizička disciplina koja podrazumeva slobodno kretanje od tačke A do tačke B u što kraćem vremenskom roku.
Tokom ovog kretanja osoba se kreće preko različitih terena i kroz različite prepreke koristeći samo sposobnosti svog tela – uglavnom kroz trčanje, skakanje, penjanje i četvoronožno kretanje. Primarne karakteristike parkura su: efikasnost, brzina i sigurno kretanje, a praktikovanje parkur veština dovodi do razvijanja funkcionalne snage i kondicije, ravnoteže, prostorne svesti, agilnosti, koordinacije, preciznosti, kontrole i kreativne vizije.
Naziv ove veštine potiče od “parcours du combattant” (prev. staza sa preprekama), klasične metode vojne obuke sa preprekama. Osnivačem se smatra David Belle. Inspirisan očevim vojnim iskustvom i treninzima koji su podrazumevali penjanje, skakanje, trčanje i balansiranje, a koje je on nazivao “les parcours” i izvodio u tajnosti od drugih, David je poželeo da razvije veštine koje bi mu zaista bile korisne u životu. On je razvio očeve metode i postigao uspeh kao kaskader, a na predlog filmskog režisera, naziv veštine modifikovao u prepoznatljiv “parkour” kako bi ostavio snažniji i dinamičniji prizvuk.
Kao što smo mogli očekivati, u ovaj sport je uključeno mnogo biomehanike, a naučnom analizom nekoliko veština istraživači su stekli prilično dobru sliku o tome šta je potrebno da bismo bili uspešni u ovom sportu.
Jedna od najčešćih akrobacija je penjanje uza zid. Ono podrazumeva trčanje ka zidu, a zatim postavljanje jedne noge na zid i odbacivanje uvis – dovoljno visoko do zgrabimo vrh.
Izgleda gotovo nadljudski, a jedna stvar je posebno privukla pažnju naučnika – korak između prelaza sa ravnog tla na vertikalni zid. Nije baš lako promeniti kretanje iz horizontalnog u vertikalno, ali traseri ipak to nekako čine nekako i to izgleda veoma graciozno.
Časopis za eksperimentalnu biologiju (Journal of Experimental Biology) je 2019. objavio rezultate studije u kojoj su istraživači proučavali kako ovi sportisti izvode sve te akrobacije. Oni su izgradili specijalnu pistu sa zidom na jednom kraju, i snimali nekoliko iskusnih trasera u akciji. Ova postavka je imala dva senzora sile: jedan na samoj pisti, za merenje sile poslednjeg horizontalnog koraka, i jedan na zidu, za merenje sile vertikalnog koraka. Ovo je istraživačima pružilo uvid u to koliko su snažno traseri odskočili sa zemlje i koliko su se snažno dočekali na zid.
Sada bi neko sigurno pomislio da je za penjanje uza zid neophodno biti u stanju skočiti super visoko, ali eksperiment je zapravo pokazao da je tehnika važnija od sirove snage. U većini slučajeva, kod uspešnog penjanja uz zid, stopalo se prilikom postavljanja na zid nalazi ispod kuka trasera. Uz pomoć prikupljenih podataka i snimaka, istraživači su napravili simulaciju koja im je pokazala da postavljanjem stopala na pravo mesto skakač je u stanju da odskoči dalje sa zida i sačuva svoj momentum umesto da ga izgubi prilikom kontakta sa zidom.
I to je funkcionisalo samo ako bi se kretali pravom brzinom. Ako osoba trči prebrzo prema zidu, njegova noga bi morala dodatno da radi i spreči sudaranje sa zidom, nešto poput amortizera. S druge strane, ako bi trčala presporo, druga noga bi morala da potroši mnogo više energije da bi se odgurnula naviše tako da ni ta opcija nije bila dobra. Zaključak je da postoji zlatna sredina – trčanje srednjom brzinom što je energetski najefikasniji način penjanja uz zid.
Druga česta akrobacija je preskok sa “zgrčkom” iliti “Kong vault” i uključuje prelazak preko prepreka poput malo ekstremnije verzije gimnastičkog preskoka. I uprkos imenu, zapravo se dosta razlikuje od drugih preskoka koje izvode gimnastičari. Glavna razlika je u tom što gimnastičar želi da preskoči što je više moguće, dok je u parkuru cilj da se preskoči što dalje, odnosno da skakač ostane nisko u skoku i zadrži horizontalnu brzinu. Kao rezultat, ova dva poteza koriste telo na potpuno drugačiji način.
Istraživači biomehanike su, 2020. godine, objavili prvu analizu o tome šta se tačno dešava tokom ovog skoka i upoređivali ga sa poznatijim gimnastičkim akrobacijama.
Slično kao prilikom istraživanja penjanja uza zid, istraživači su postavili senzore sile na i oko prepreke i proučavali trasere tokom skokova. Na osnovu prikupljenih podataka, uspeli su da naprave model normalnog “Kong vault” skoka koji je uključivao sile i obrtne momente na pojedinačnim zglobovima u različitim tačkama akrobacije.
Tom prilikom je otkriveno da, koliko god ekstremno izgledao, ovaj preskok je zapravo prilično nežan prema telu. Pošto pokret ostaje tako blizu zemlje, skakači ne moraju da ulažu mnogo truda da se podignu u vazduh.
Nasuprot tome, jedna studija sa gimnastičarima je pokazala da se oni odbacuju od zemlje silom koja je 7 puta veća od njihove telesne težine kako bi ušli u preskok. Za poređenje, traseri koriste silu jedva malo veću od svoje telesne težine kako bi uradili Kong preskok, a takođe imaju mnogo mekše sletanje. I to nas dovodi to poslednje parkur akrobacije.
Kako je parkur postajao sve popularniji, istraživači su analizirali različite veštine parkura, ali jedno pitanje je privuklo više pažnje od bilo kog drugog: Kako se traseri dočekuju tako graciozno? Iako često “sleću” na tlo sa velikih visina, čini se da im to nikada ne stvara problem.
Ponekad se prilikom sletanja, sklupčaju i prevrnu preko jednog ramena, drugi put ostanu u doskoku, ali se spuste u dubok čučanj. A na osnovu činjenice da im zglobovi ostaju čitavi pri doskoku, čini se prilično jasnim da ove tehnike minimizuju silu kojoj su ovi sportisti izloženi pri udaru.
Naravno, još jedna studija iz 2013. je potvrdila ovo mišljenje tako što je proučavala doskoke trasera na senzornu ploču i upoređivala uticaje različitih formi. Spuštanjem u duboki čučanj, ili savijanjem u kolut na kraju akrobacije, traseri apsorbuju silu udara tokom dužeg vremenskog perioda umesto da je prime odjednom.
Ipak, ovo istraživanje se ne odnosi na bilo kakvo skakanje sa zgrada. Naučnici se nadaju da će ove strategije koje se koriste u parkuru pomoći vojnicima, sportistima pa i onim povremenim vežbačima da ostanu aktivni i izbegnu povrede u svakodnevnom životu.
Dok ga neki nazivaju umetnošću, drugi ga smatraju sportom, a neki čak i ekstremnim sportom. Ono sa čime se većina može složiti jeste da izaziva veliku pažnju među mnogima.
