Danas kada želimo nekom da pošaljemo poruku, dovoljno je da napravimo samo nekoliko poteza prstima po ekranu mobilnog telefona. Međutim, hiljadama godina pre pojave globalnih mreža, satelita i interneta, komunikacija se obavljala na mnogo sporiji način.
Pisanje pisama i njihovo lično uručenje je verovatno bilo osnovno i dugotrajno sredstvo komunikacije, ali zbog nepredvidljivih okolnosti poput nepoštenih glasnika i manjka privatnosti, nezgoda, kašnjenja u isporuci ili gubljenja poruka, neki ljudi su želeli da u potpunosti isključe ljudski element. Stoga su se okrenuli golubovima koji bi trebalo da budu brži i pouzdaniji sistem komunikacije.
Pregled sadržaja
Zašto baš golub?
Proučavanjem obrazaca kretanja ptica, došlo se do zaključka da one imaju čudesan osećaj za pravac i da sa lakoćom pronalaze put do svog gnezda, čak i nakon letenja kilometrima u svim pravcima. U poređenju sa ostalim pticama, golubovi imaju veoma izražen osećaj za pravac, lako ih je uhvatiti, brzo i jednostavno se razmnožavaju i relativno su pitomi.
Odabrane jedinke golubova se ukrštaju i pare kako bi se dobio pripitomljeni golub, koji kasnijim treniranjem postaje ptica koja ume da nađe put do svoje kuće.
Kako golub pronalazi pravi put?
Stručnjaci veruju da se golubovi oslanjaju na nekoliko metoda kako bi pronašli put do kuće.
- Mnoge vrste riba i ptica, imaju jako čulo magnetorecepcije, što znači da mogu da osete Zemljino magnetno polje pomoću kog se orijentišu i kreću. Golubovi imaju naročito izraženo ovo čulo, a zanimljivo je to da su golubovi mnogo precizniji u svojoj navigaciji kada se kreću u pravcu sever-jug, umesto u pravcu istok-zapad, jer se Zemljina magnetna polja prirodno kreću od severnog ka južnom polu.
- Golubovi imaju unutrašnji kompas, smešten oko nosa i očiju, koji pomaže u izračunavanju Zemljinih magnetnih polja i pomaže pri orijentaciji i pamćenju ruta.
- Čulo mirisa takođe pomaže pticama pri navigaciji. Istraživači smatraju da ptice pamte mirise svog gnezda kroz obrasce kretanja vetrova i tu informaciju koriste da putuju u nepoznate teritorije.
- Golubovi imaju sposobnost da čuju niskofrekventne talase koji potiču iz same Zemlje, te im njihov besprekoran sluh pomaže da generišu mentalne mape svog okruženja i tako pronađu put do kuće.
- Na kraćim udaljenostima, njihova navigacija može biti jednostavna kao što je praćenje određenih zemljanih orijentira ili puteva koje je napravio čovek.
Iako imaju zavidne navigacione veštine, dešava se da neki golub nestane i ne uspe u svojoj misiji preneošenja poruke do krajnjeg primaoca. Razlog tome mogu biti predatori, loši vremenski uslovi pa čak i supersonočni mlaznjaci koji mogu poremetiti zvučne talase koje golubovi koriste za navođenje.
Kakve poruke se šalju?
Poruke koje se pričvršćuju na nogu ili leđa goluba su uglavnom ispisane na malom parčetu papira koji se urola i stavi u malu staklenu ili metalnu cev. Kada se golub pusti da odleti, poruka stiže na svoju krajnju destinaciju zaobilazeći prepreke kao što su saobraćaj, prirodne katastrofe, nepoštenje ili ljudska greška.
Ova sposobnost ih je učinila da budu veoma cenjeni glasnici još od vremena starih Egipćana, posebno u oblastima politike, diplomatije, pa čak i vojne akcije. Golubovi pismonoše su se intenzivno koristili za razmenu poruka u Prvom i Drugom svetskom ratu jer su, za razliku od konjanika, mogli neopaženo da pređu preko neprijateljskih linija.
Čak je i Džingis Kan koristio golubove u komunikaciji sa udaljenim tačkama svog carstva, a u staroj Grčkoj golubovi su najavljivali velike događaje poput Olimpijskih igara.
Do 2010. golubovi su bili brži od interneta.
Jedna južnoafrička IT kompanija je 2009. godine pokazala da je slanje SD kartice sa 4GB podataka uz pomoć goluba pismonoše na udaljenost od 80km bilo 25 puta brže nego slanje podataka uz pomoć nacionalnog internet provajdera Telkom.
Kako se golub trenira?
Za razliku od sova iz knjiga o Hariju Poteru, golubovima ne možemo dati ime osobe ili adresu i očekivati da golub odleti na željenu lokaciju.
Treniranje golubova se radi tako što se golub odvede nedaleko od svog gnezda, a zatim pusti na slobodu kako bi se sam vratio svojoj “kući”. Postepeno se ta udaljenost povećava a golub se uči da sa različitih udaljenosti i različitih pravaca nađe put do svoje kuće. Poznato je da golubovi pronalaze put do kuće i na udaljenosti od 1770 km, a mogu da putuju prosečnom brzinom od 80 km/h.
Problem vraćanja goluba na prethodnu lokaciju nakon što isporuči poruku je rešen tako što bi se golub hranio na jednoj lokaciji, a poruku bi ostavljao na drugoj lokaciji. Na taj način bi se ptica “nagovorila” da leti u oba pravca prenoseći poruke brzo i efikasno.
Iako se golubovi pismonoše danas gotovo i ne koriste u svom tradicionalnom smislu, efekat koji su ostavili kroz istoriju je ogroman. Njihove veštine se i dalje cene, pa se tako danas i dalje uzgajaju i treniraju, ali sada većinom u sportske svrhe.
