Naše oči su jedini prozor u vizuelni svet. Iako je gotovo nemoguće zamisliti da gledamo nekim drugim delom tela – zapravo nije tako retko da neke životinje koriste različite organe za vid. Puževi, na primer.
Puževi imaju oči, ali čak i ako izgube vid, oni mogu i dalje da “vide” uz pomoć svetlosnih receptora u mozgu. Ok, na prvu loptu, činjenica da puževi mogu da vide svojim mozgom i ne zvuči tako posebno jer, tehnički, ljudi takođe koriste svoj mozak da vide. Tačnije, naš mozak transformiše signale iz očiju u vizuelne scene. Ali ljudski mozak ne može samostalno da vidi, dok mozak puža to može.
Naučnici već neko vreme znaju da puževi imaju neurone u mozgu koji reaguju na svetlost, ali se nije tačno znalo kako oni rade, niti kakvu ulogu igraju. Zato su 2019. godine naučnici odlučili da to dublje istraže.
Puževi obično putuju kroz svet vođeni svojim veoma osetljivim očima na vrhovima dva pipka. Oni pokušavaju da izbegnu svetlost što je više moguće jer ih ona može isušiti. A pošto su puževi uglavnom aktivni noću ili kada je oblačno – posebno su osetljivi na plavo svetlo kratke talasne dužine koje je vidljivo čak i kada napolju nije svetlo.
Istraživači su želeli da vide kako će puževi reagovati na svetlost bez očiju pa su ih odsekli zarad istraživanja, i otkrili da čak i slepi puževi izbegavaju svetlost kratke talasne dužine. Da budemo precizniji, to je bio slučaj samo kada bi im svetlost bila usmerena na glavu. Puževi nisu reagovali na svetlost koja je obasjavala njihove repove, tj zadnji deo tela, što je pomoglo naučnicima da lakše dođu do odgovora.
Zaključak je da puževi detektuju svetlost kroz proteine osetljive na svetlost, iste one koje su istraživači zapazili u prethodnim studijama, poznatim kao opsini.
Opsini se aktiviraju kad god apsorbuju svetlost i nisu jedinstveni puževima, već širom životinjskog carstva igraju bitnu ulogu u vidu, od meduza pa do ljudi.
Opsini koje puževi imaju u mozgu nisu od velike pomoći kada treba da pokažu odakle dolazi svetlost. Tako da su neki puževi, tokom istraživaja, lutali naokolo dok nisu pronašli put u tamnije područje. Ali čak i tada, opsini su služili kao koristan sistem za navođenje puževa do senke.
Kako smo već rekli, puževi nisu jedina stvorenja čiji je mozak osetljiv na svetlost. Mnoge druge životinje poseduju ovu osobinu, poput mladunaca riba, punoglavaca i svitaca. U stvari, kod kičmenjaka je ovaj oblik detekcije svetlosti tako široko podeljen među udaljenim vrstama da naučnici smatraju da bi to moglo predstavljati zajedničku evolucionu osobinu, koja je, čini se, starija i od očiju.
Na kraju, koliko god to čudno zvučalo, proučavanje puževa bez očiju bi moglo da pomogne i razjasni nepoznate korake u evoluciji vida.
