Zemlja, voda, vazduh, sve je već postojalo, a varnicama je otkriven četvrti element vatra.
Što ne znači da je to odmah bilo rešenje problema: kamen o kamen ponekad satima, međutim čim padne kiša – ugasi se, ako dune vetar – proširi se, a nije bila ni lako prenosiva…
Zapaliti vatru brzo i bilo gde, iskoristiti je i kontrolisati bez glavobolja: tu su uskočile šibice!
Do 10. veka zvale su se „robovi koji donose svetlost“
Prva poznata upotreba rane verzije šibica bila je 577. godine u severnoj Kini, gde su žene koristile štapove premazane mešavinom hemikalija (bilo je tu i sumpora) da bi potpalile vatru za kuvanje i grejanje. Detalji ove tehnike se dalje gube… valjda zato što nije ni dolazilo do bilo kakvih inovacija.
Zatim je 1680. irski fizičar Robert Bojl imao svoj pokušaj pravljenja šibica, mada nisu bile priznate, a ni naširoko korišćene… U tom smislu, pominju se i razna druga imena, ali bavićemo se revolucionarnom tačkom u priči.
Napredak se desio 1826. kad je Džon Voker iz Engleske smislio ono što danas nazivamo šibicama, a palile su se provlačenjem kroz presavijen papir obložen brušenim staklom.
Today in Science History prenosi da je on u stvari radio na eksperimentalnoj pasti za pištolje, a dok je nju strugao sa štapića kojim je mešao supstance, otkrio je da dovodi do plamena.
Počeo je da ih prodaje 1827, ali ih je svakodnevno, a pogotovo u hitnim situacijama – bilo teško zapaliti.
Za razliku od belog fosfora, koji je upotrebio Šarl Šora iz Francuske 1831. E, njih je već bilo previše lako zapaliti!
Gomila nenamernih požara i toksičnost materijala po radnike, gurali su se još koju godinu i onda je stigao sporazumni znak za: obustavljaj akciju!
Zatim je 1844. Gustav Erik Paš iz Švedske predložio crveni fosfor i odvojenu udarnu površinu protiv slučajnog paljenja, pa su 1855. uvedene sigurnosne šibice.
Međutim, sve što su gospoda smislila – a pogotovo prvi, hemičar Voker – niko nije pravno zaštitio…
Patentiranje šibica
Ovu usavršenu verziju, dakle tuđu ideju, patentom je 1892. u SAD prisvojio advokat Džošua Pusi (što bi Latini rekli: nomen est omen). Ali jeste dao i svoj doprinos, a to je prva kutija za šibice sa površinom za paljenje sa strane. Kao strastvenom ljubitelju cigareta, upalila mu se i lampica za ideju!
Posle nekoliko godina, kompanija Diamond Match otkupila je prava na patent od njega za 4.000 dolara, ali je i ona 1911. na zahtev tadašnjeg američkog predsednika Vilijama Tafta, predala svoju proizvodnju državi zbog dobrobiti čovečanstva.
Zanimljive činjenice o šibicama:
- Reč šibica – match izvedena je od francuske reči za fitilj – mèche
- Šibice su najjeftiniji proizvod za brzo paljenje vatre
- Džon Voker je svoju prvu kutiju šibica prodao 12. aprila 1827.
- Ideju je ukrao i Semjuel Džons, dao im je naziv Lucifer’s (niko ih nije zvao samo „šibice“ do 1830.)
- Prva fabrika šibica u Jugoslaviji otvorena je 1862. godine u Zrenjaninu
- Glave šibica su obično od fosfora, kalijum hlorata ili antimon sulfata
- Najstarija poznata reklama na kutiji šibica je iz 1895, a to su bili crteži i poruke članova Mendelsonske opere
- Pored sigurnosnih, postoje i šibice koje mogu da se zapale o bilo koju suvu i grubu površinu tzv. strike-anywhere
- Godišnje se širom sveta iskoristi oko pola triliona šibica
- U toku Drugog svetskog rata, napravljena je posebna zaštita za šibice da bi bile zapaljive i posle 8 sati pod vodom u borbama na Pacifiku
- Šibice su natopljene amonijum fosfatom, koji usporava vatru i sprečava tinjanje nakon što je ugasimo
- Kolekcionar kutija šibica zove se filumenista, a ova reč je prvi put zabeležena 1943.
Danas zapalimo šibicu samo kad smo prinuđeni ili da bismo osetili njenu aromu, koja je ništa drugo nego sumpor dioksid, ali nam se iz nekog uvrnutog razloga jako sviđa…
Naučili smo da su šibice nastale skoro sasvim slučajno – u kući Džona Vokera, od zapaljive mešavine i drvceta na kojem se osušila, ali i da je proces usavršavanja trajao toliko dugo da je u međuvremenu svet dobio još jedan način prenosive vatre – upaljač!
