Svima nam se to desilo – večera je gotova, siti smo i nemamo više mesta ni za jedan jedini zalogaj. A onda neko iznese kolač i gle čuda! Situacija se menja i ipak imamo malo mesta za dezert. Kako je to moguće? Zar imamo poseban stomak i želudac samo za dezert?
Tu zapravo nije stvar u našoj fizionomiji već u psihologiji.
Kada je reč o apetitu, ljudi i neke životinje imaju tendenciju da što više jedu određenu stvar, to osećaju sve manje zadovoljstva.
Ovo se zove senzorno-specifična sitost (Sensory specific satiety – SSS) i odnosi se na smanjenje apetita za određenom hranom, ali ne i za onom koja ima različite senzorne kvalitete.
To je jedan od primera navikavanja. Kad god se nečemu izlažemo iznova i iznova, naš odgovor na taj stimulans polako opada. Isto se dešava i kada čujemo neku novu pesmu koju zavolimo na prvo slušanje. U početku se oduševljavamo svaki put kad je čujemo, pojačavamo ton… a onda, nakon nekoliko meseci svakodnevnog slušanja jednostavno je “izgustiramo” i više nema pozitivan efekat na nas.
Mozak reaguje na isti način kada je hrana u pitanju. U početku, novu hranu zaista smatramo korisnom, ali na kraju naš mozak se umori od nje, a naučnici neurologije su zapravo i posmatrali kako se to dešava u realnom vremenu.
Tokom naučnog istraživanja 2001. godine, učesnicima eksperimenta je sniman mozak dok su jeli čokoladu. Nakon svakog komada, ispitanici su ocenjivali koliko su uživali i koliko još žele čokoladu. Iako su jeli istu vrstu čokolade, užitak i ocene su opadali nakon svakog ciklusa i novog zalogaja.
I ne samo to, već se menjala i moždana aktivnost! Naročito u orbitalnom frontalnom korteksu koji obrađuje senzorne i emocionalne informacije. U jednom delu mozga se tokom vremena smanjivala aktivnost što je sugerisalo na to da kontinuirano konzumiranje čokolade pruža sve manji osećaj užitka i nagrade. U isto vreme, u drugom delu mozga, aktivnost je rasla, što je rezultat povećanog osećaja odbojnosti i doživljavanja čokolade kao kazne jer je bilo previše.
Brojne studije su pokazale slične rezultate.
Kada se ljudi zasite nečim, čak i ako je to hrana koja im se sviđa, počinju da osećaju odbojnost prema njoj. Ali i bez obzira na to što u stomaku više nemaju ni malo mesta za hranu koju su do malopre jeli, mozak nema istu reakciju na drugu hranu. Upravo je to odgovor na pitanje kako to da uvek pronađemo mesto za dezert.
Ako smo upravo pojeli dobro izbalansiran obrok, verovatno smo se zasitili proteinima iz povrća i složenim ugljenim hidratima, i našem telu je to dovoljno. Međutim, dezert je drugačiji. Dezert nema puno makroelemenata i uglavnom ima dosta šećera, a mozak se još uvek nije umorio od toga, i odjednom šalje poruku da zapravo i nije tako pun kao što se činilo trenutak ranije.
Koliko god čudno izgledalo, možda je to bila neka prednost gledano iz perspektive evolucije. Ne zna se tačno zašto smo razvili ovu osobinu, ali činjenica da smo i u prošlosti tražili raznovrsnost bi značila da smo imali bolje uravnoteženu ishranu i da nam nisu nedostajali ključni hranljivi sastojci.
Postoji još jedan faktor koji objašnjava kako to da uvek imamo mesta za dezert. Dezerti nas ne zasićuju na isti načun kao druga hrana. Obično znamo da smo gladni tako što stomak oslobodi hormon gladi – grelin, koji obaveštava mozak da nam je potrebna hrana. Dok jedemo, količina grelina u krvi se smanjuje i osećamo manju glad. Ali smanjenje hormona gladi, zavisi od vrste hrane koju jedemo. Složeni ugljeni hidrati i proteini uzrokuju značajan pad, dok šećer maltene uopšte ne menja nivo grelina. Konzumiranje prostih šećera za apetit je beznačajno kao i kada bismo pili vodu zato što smo gladni.
A ako ćemo iskreno, većina dezerata je u suštini samo šećer, tako da ne samo što naš mozak nije umoran od toga, već zaista, dok ga jedemo, dezert nas uopšte ne zasićuje.
Telo ima i druge načine da nas informiše kada smo puni – korišćenjem posebnih receptora kojim procenjuje koliko nam je stomak stegnut ili rastegnut. Tako da bismo se na kraju osetili punim bez obzira na vrstu hrane koju smo pojeli.
Ako se osećate prevarenim od strane vašeg mozga jer vam je dozvolio da pojedete više dezerta nego što ste planirali, gledajte to na sledeći način i iskoristite ovo u svoju korist.
Senzorno-specifična sitost omogućava da napravimo mesta i “uguramo” dezert, ali se na isti način može koristiti da u svoju ishranu ubacimo druge namirnice.
Na primer, kupili smo badem za grickanje, iako je to zdrava namirnica, ipak nam je dosadio i jede nam se neki “junk food“. Ukoliko bi pred nama bio veći izbor zdravih grickalica, onda bi bile veće i šanse da zaista želimo da ih jedemo.
U studiji američkog časopisa za kliničku ishranu iz 2013, istraživači su testirali sličnu stvar na deci. Tokom užine u školici, deci je bilo ponuđeno voće i povrće.
Ukoliko bi bilo izneto samo jedna vrsta voća ili povrća, oko 70% dece bi jelo užinu. Međutim, kada je ponuđeno više različitih vrsta voća i povrća, čak 94% dece bi jelo svoju užinu, i ne samo to već bi, u proseku, pojeli 3 zalogaja više.
Ako ste se ikada borili sa detetom koje mrljavi dok jede i pokušavali da ga naterate da jede više namirnica bogatih vlaknima i vitaminima – raznovrsnija ponuda voća i povrća bi mogla da pomogne.
Ako ništa drugo, dobro je znati da ne umišljamo – naše telo zaista reaguje drugačije na dezert na kraju obroka. Ukoliko želimo da poboljšamo zdravlje, možemo pokušati da smanjimo unos šećera i poboljšamo nutritivnu vrednost slatkiša tako što ćemo recimo dodati voće u sladoled, ili ovsene pahuljice u domaći keks.
Na kraju, razumevanje senzorno-specifične sitosti nam ipak može pomoći da se hranimo malo zdravije.
