Iako se smrt i žalost zbog gubitka voljene osobe u mnogim delovima sveta (naročito na Zapadu), još od rimskih vremena tradicionalno obeležavaju crnom bojom, to ipak nije univerzalna boja žalosti.
Crna boja zapravo nije boja već odsustvo boja, odnosno odsustvo svetlosti. Ovo je jedan od razloga zašto se crna povezuje sa smrću – simbolično prikazuje gašenje svetlosti života. Počevši od Rimskog carstva, crna boja se u mnogim kulturama smatra znakom žalosti, gubitka, beznađa, zla i misterije. Ovo može biti zbog toga što se smrt smatra inherentno zlom, naročito ako imamo u vidu koliko je pojedinaca umrlo zastrašujućom smrću u prošlosti.
- Crna odeća je dugo bila povezivana sa sveštenstvom i asketizmom.
- Tokom srednjeg veka, bogati španski džentlmeni su nosili crni somot kako bi pokazali svoj imućni društveni status, jer su crne boje bile skupe.
- Sredinom 20. veka, bitnici (beatniks – beat generation) u USA su nosili crnu odeću kao zaštitni znak njihove kontrakulture.
- Krajem 20. veka, grupe mladih ljudi koji su se nazivali Gotima (Goths), odnosno u žargonu gotičarima ili darkerima (eng. dark = tamno) takođe su nosili crnu odeću kao znak Gotik supkulture.
- Džoni Keš sebe naziva Čovekom u crnom (prema svom albumu “The Man in Black” 1971), objasnivši da nosi crno iz političkih i društvenih razloga, zbog siromašnih i ljudi koji žive problematičnim životima.
Bela boja predstavlja ponovno rođenje i čistotu u mnogim zemljama istočne Azije, ali se u istom kontekstu javlja i u pojedinim delovima Evrope. U Francuskoj, u 16. veku, ožalošćena deca i neudate žene bi nosile belu odeću. Trend je nastavila kraljevska porodica jer je škotska kraljica Meri nosila belo nakon smrti nekoliko članova porodice, a kraljica Viktorija je tražila da je sahrane sa belim velom nakon što je decenijama nosila crninu.
Jedan od skorijih primera su ćerke holandske kraljice Julijane, koje su 2002. nosile belo kao znak tuge nakon smrti majke.
U Kambodži gde je budizam zvanična religija, veruje se u reinkarnaciju nakon smrti i nosi bela odeća kao simbol žalosti i nade da će preminula osoba imati novi život.
U Kini se bela boja povezuje sa smrću i nepoželjnom “ći” energijom, a u Indiji, među hinduističkim religijama, belo označava ciklus smrti i ponovnog rođenja.
Crvena boja ima različita značenja u zavisnosti od kulture pa tako u Kini simbolizuje sreću i strogo je zabranjena na sahranama, u Rusiji predstavlja lepotu (кра́сная = crveno, красиво = lepo), dok u Južnoj Africi predstavlja krvoproliće pretrpljeno tokom ere aparthejda i prihvaćena je kao boja žalosti, naročito u domorodačkim kulturama i Gani.
Osim crne, u Gvatemali se i ljubičasta boja smatra znakom žalosti, bola i Hristovog stradanja. U Brazilu je loša sreća nositi ljubičastu ako niste na sahrani, dok na Tajlandu udovice nose ljubičasto dok ostali prisutni nose crno.
Zlatna boja je dugo bila boja žalosti u starom Egiptu jer se poistovećivala sa večnim životom i svemoćnim bogom Ra. Neprolazno i neuništivo, zlato se koristilo u sarkofazima sa mumijama i bilo je boja kraljevske žalosti. Delovi Latinske Amerike, Etiopija, Meksiko i Mjanmar su još neke zemlje, pored Egipta, u kojima je žuta boja povezana sa žalovanjem.
U Koreji i Iranu, plava boja se koristi za žalovanje. Ovo se suprotstavlja zapadnjačkoj ideji da je plava boja za tugu i depresiju, jer tugovanje ne uključuje samo plakanje, već i nadu.
Tuga se, u Papua Novoj Gvineji, označava sivom bojom, koja zapravo dolazi od gline koju udovice nanose na svoju kožu nakon smrti muža.
Prema nekim podacima u Indiji i zemljama na Istoku braon boja se povezuje sa tugom jer simbolizuje umiruće uvelo lišće, zelena je boja smrti u Južnoj Americi, dok se na Blistom Istoku narandžasta povezuje sa tugom i gubitkom.
Ukoliko bismo kopali još dublje po istoriji i običajima naroda, mogli bismo videti da svaka od boja u sebi nosi neko pozitivno i negativno značenje, u zavisnosti od podneblja i kulture. Ono što je sigurno, jeste da možemo mnogo toga naučiti gledajući pogrebnu odeću i običaje tokom žalosti u drugim kulturama. Potencijalno bismo čak mogli neke od ovih običaja prisvojiti i prilagoditi svojim običajima. Tako nešto bi naročito bilo prikladno da se obeleži i proslavi život voljene osobe koja je uživala u putovanjima ili čitanju i učenju o drugim kulturama.
