Dve trećine Zemljine površine prekriveno je vodom, od čega je čak 97% slana morska voda. Samo 3% vode na našoj planeti je sveže, od čega je 2% zarobljeno, tačnije zamrznuto u ledenim kapama, glečerima i zemljištu. To znači da manje od 1% vode čini slatka, tekuća voda u rekama, jezerima i potocima, a ova slatka voda igra veliku ulogu u objašnjavanju zašto je more slano.
Voda se kreće oko naše planete u ciklusu koji pokreće Sunce: od mora, ka nebu, do kopna a zatim nazad u more. Kada sunce zagreje vodu u moru, ona se pretvara u gas koji se naziva “vodena para” i uzdiže se u vazduh, kroz proces koji se zove “isparavanje“.
Dok lebdi u vazduhu, vodena para se hladi i prelazi u tečno stanje, a zatim formira oblake kroz proces koji se zove “kondenzacija“. Ova voda zatim pada iz oblaka na zemlju u obliku kiše, susnežice, grada ili snega, i to nazivamo “padavinama“.
Kada ove padavine padnu na kopno, voda teče u potoke i reke i na kraju se vraća u more. Tada sunce zagreva morsku vodu i ciklus počinje iznova.
Odakle dolazi so?
Kiša koja pada sa neba nije samo čista voda – ona sadrži male količine hemikalija koje se zovu ugljen-dioksid i sumpor-dioksid, koje voda apsorbuje dok je još u vazduhu. To znači da je kiša zapravo veoma blago kisela (ali ne dovoljno da nam naškodi).
Kada kiša padne na zemlju, ova slaba kiselina može da rastvori male količine mineralnih soli iz stena, uključujući natrijum i hlorid, koji zatim ulaze u vodu. Natrijum hlorid je glavna so u morskoj vodi i ista ona koju imamo na kuhinjskom stolu kod kuće.
Kišnica se sliva sa kopna u reke i potoke koji vode sve do mora – noseći sa sobom rastvorene soli.
Salinitet u potocima?
Sigurno se neko pita – zašto reke i potoci nisu slani ako nose u sebi sve ove rastvorene soli?
U stvari, reke i potoci u sebi nose veoma mali nivo ovih soli. So se u moru sakuplja milijardama godina, i morska voda sadrži oko 300 puta više rastvorenih soli od prosečne rečne vode.
Drugim rečima, jedan litar morske vode u sebi sadrži 35 grama rastvorenih soli, dok jedan litar rečne vode sadrži samo 0,5 grama rastvorenih soli. Zato kažemo da morska voda ima mnogo veću koncentraciju soli (“salinitet“), od slatke vode koja teče kroz reke i potoke.
Neke soli ulaze u mora iz vrućih pukotina na dubokom okeanskom dnu i iz vulkana na kopnu i u moru. Određene soli, poput hlorida, se takođe pomeraju kao deo vodenog ciklusa – one su poznate kao „ciklične soli“ i prvobitno su potekle iz vulkana.
Ravnoteža saliniteta
Pošto so uvek teče sa kopna u more, mogli bismo da pomislimo da će more postajati sve slanije. Ali to nije slučaj. Jedan deo ovih soli uklanjaju alge i životinje koje žive u moru, a drugi deo se taloži kao sediment na dnu okeana. Dakle, so koja ide u more održava ravnotežu sa solju koja se deponuje ili uklanja.
Salinitet mora nije svuda isti. U toplijim, tropskim predelima dolazi do većeg isparavanja, pa je voda slanija. Prema Severnom i Južnom polu, morska voda se meša sa vodom koja nastaje topljenjem leda, pa tako razblažena voda nije toliko slana.
Ipak, ove razlike u salinitetu bi, zbog klimatskih promena, mogle postati mnogo veće u budućnosti. Toplije klime mogu izazvati više kiša i topljenja leda na severnoj hemisferi, i većeg isparavanja na južnoj hemisferi, što bi moglo da promeni salinitete naših mora.
Što je voda slanija, ona postaje gušća (ili teža). Zajedno sa toplijim temperaturama, ovo bi moglo uticati na kretanje vode u okeanima, što bi moglo uticati na sav život na našoj planeti – ne samo na stvorenja koja žive u moru.
