Da li se i vama dešava da tokom dugih putovanja, već nakon sat vremena vožnje, osetite se nekako opušteno, možda čak i umorno?
Tu sad više nije samo pitanje hoćemo li stići na odredište na vreme, već hoćemo li uopšte stići? Naime, prema statistici Društva za prevenciju saobraćanih nesreća u Velikoj Britaniji, umor vozača je uzrok za čak 20% saobraćajnih nezgoda.
Naravno, loš san tokom prethodne noći je jedna stvar, ali “kljucanje” u toku vožnje je sasvim drugo. Mnogi od nas su skloni ovom efektu, i može nam se desiti čak i kada smo potpuno zdravi i odmorni. Ipak, ne možemo baš sa sigurnošću znati zbog čega se to dešava.
Jedna pretpostavka je da nas pospanim čini takozvana bela buka ili beli šum. Bela buka ili na engleskom “white noise” se odnosi na zvuk koji sadrži podjednaku količinu svih frekvencija iz celog zvučnog spektra. U ovom slučaju, belu buku čini šum guma koje se kotrljaju po putu. Nekoliko studija je testiralo ovu pretpostavku.
U studiji iz 2015. godine, devetnaest učesnika je vozilo na simulaciji bučnih i tihih puteva. Kada su vozili po putu koji pravi dosta buke, pokazali su više znakova umora – poput sporije vožnje ili slučajnog prelaska u drugu traku.
Ali tu nailazimo na jednu začkoljicu. Ispitanici nisu izjavili da se osećaju umornije, tako da je zapravo teško reći da li je buka zaista uzročni faktor. Možda je zapravo vibriranje automobila to što nas čini pospanim, a ne buka od puta.
To je zaključak studije iz 2018. godine u kojoj je petnaest učesnika sedelo u simulatoru vožnje koji je bio pričvršćen na vibracioni sto. Od učesnika je traženo da “voze” velikom brzinom dok je platforma vibrirala 4 do 7 puta u sekundi ili bila potpuno mirna. Učesnici su ocenjivali koliko su osećali pospanost pre i posle vožnje, a istraživači su pratili i njihove otkucaje srca kao ocenu njihove pospanosti.
Oni koji su “vozili” sat vremena na vibrirajućoj podlozi su izjavili da im se zaista prispavalo tokom vožnje, dok oni čija je vožnja protekla “glatko” nisu imali nikakvih poteškoća. Osim toga, vozači iz grupe sa vibrirajućom podlogom su pokazali znake umora i pre isteka punog sata vožnje. Zapravo, već nakon 15 minuta simulacije vožnje, njihovi otkucaji srca su ukazivali na umor i pospanost.
Nakon ovakvih istraživanja prosto poželimo da nam neko drmucka krevet kako bismo lakše utonuli u san. Nije ni čudo što se bebe brzo uspavaju nakon ljuljuškanja u naručju!
No, da se ipak vratimo na vožnju.
Ono što istraživači misle da se dešava je to da vibracija aktivira parasimpatički nervni sistem (PSNS) vozača koji, uopšteno govoreći, usporava i opušta telo. Ono što je pomalo čudno jeste da je obrazac otkucaja srca koji su istraživači primetili zapravo znak aktivacija simpatičkog nervnog sistema (SNS), koji čini suprotno. On je zapravo taj koji aktivira odgovor za borbu ili bekstvo.
Istraživači su zaključili da je ova simpatička aktivacija znak da telo pokušava da nadoknadi pospanost koju izaziva vibracija. Drugim rečima, vibracija nas čini pospanim, što nam otežava vožnju, tako da se tu uključuje simpatički sistem koji nam pomaže da se koncentrišemo, a što se manifestuje u vidu promene pulsa.
Bonus info:
- Narkolepsija je hronični neurološki poremećaj koji utiče na sposobnost mozga da kontroliše cikluse spavanja i buđenja. Ljudi sa narkolepsijom mogu biti odmorni nakon buđenja, a zatim biti veoma pospani tokom većeg dela dana.
- Autolepsija, iako nije prava reč, definiše se kao stanje u kom putnik zaspi čim automobil počne da se kreće. Iako ovo može biti od pomoći putnicima kojima je dosadno, za vozače može biti fatalno, ili u najboljem slučaju – iritantno.
- Kinetoza se u medicini opisuje kao “sindrom loše adaptacije na pokret” a naziva se još i bolest putovanja, bolest vožnje, morska bolest, avionska mučnina. Manifestuje se mučninom, povraćanjem, vrtoglavicom a ponekad i pospanošću.
Možda će automobili budućnosti imati poboljšanu apsorpciju udara koja će umanjiti sve te vibracije usled neravnina na putu, pa nećemo biti pospani tokom vožnje. A možda ćemo imati autopilote i kvalitetnije puteve pa nećemo ni imati potrebu da budemo budni, niti da sedimo za volanom.
Dok se nešto od toga ne ostvari, treba imati u vidu da vožnja po neravnom putu zamara, pa ako već ne možemo da je izbegnemo, trebalo bi da pravimo redovne pauze kako bismo se malo protegli i razbudili.
