Potrošačko društvo je društvo u kome su kupovina i prodaja dobara i usluga najvažnije društvene i ekonomske delatnosti. Neke od odlika ovakvog načina života su materijalizam, trenutno zadovoljavanje i brza moda. Sve to dovodi do sve veće količine otpada i nameće se pitanje šta raditi sa njim? Mnogi su se sigurno zapitali zašto ne bismo, umesto zatrpavanja u zemlju ili pravljenja novih deponija, jednostavno spalili sve to smeće? Zašto ga jednostavno ne bismo bacili u vulkane?
Ma koliko bilo normalno paliti posečeno suvo granje i lišće u svom dvorištu, spaljivanje smeća ipak nije tako jednostavno. Postoji nekoliko bitnih stavki za razmatranje.
Kao prvo, slanje smeća do najbližeg aktivnog vulkana bi bilo veoma skupo, naročito kada bismo uzeli u obzir da su mnoga mesta udaljena nekoliko hiljada kilometara od najbližeg vulkana. Većina gradova šalje svoje smeće na deponije koje su udaljene svega par desetina ili stotina kilometara.
Takođe, neki gradovi spaljuju deo svog smeća u postrojenjima za spaljivanje, a zatim tu toplotu koriste za stvaranje struje. Ukoliko bismo smeće spaljivali u vulkanima, računi za struju bi bili veći jer bismo izgubili ovaj izvor stvaranja dodatne energije.
Ok, sad se neko sigurno pita, zašto različita mesta ne bi drugačije rukovala otpadom, pa tako oni gradovi koji su dalje od vulkana koriste jedan metod, a gradovi koji su bliže – koriste vulkan za spaljivanje?
Visina troškova nije jedini problem. Naime, vulkani obično nisu onakvi kako su predstavljeni u crtanim filmovima – otvorene jame iz kojih kulja vrela lava. Mnogi vulkani izgledaju kao obično brdo ili planina sa kraterom na vrhu, i čak i ako ima nečeg u tim kraterima, u većem broju slučajeva je u pitanju voda a ne lava.
To bi značilo da moramo čekati erupciju i tek onda baciti smeće, što je ekstremno opasno jer su vulkanske erupcije prilično nepredvidive i nasilne.
Nekom se sad pali lampica i pita se – zašto ne bismo sami izbušili put do magme i tu bacili smeće? Magma se sastoji od istopljenih stena i pod velikim pritiskom je smeštena ispod Zemljine kore čekajući na povoljne uslove za erupciju.
S obzirom na to koliko je teško predvideti šta bi moglo i kada aktivirati vulkan, bušenje magmatske komore nikako nije dobra ideja.
Neke vrste vulkana poput Kilauea na Havajima, imaju prilično miran i konstantan tok lave. Čak i kada je lava dovoljno spora i mirna da bismo u nju bacili smeće, postoji još jedan veliki problem. Organske materije poput ostataka hrane, neće samo izgoreti kada dođu u dodir sa lavom, naprotiv – eksplodiraće!
Nažalost, postoji malo istraživanja o uzroku ovih eksplozija, ali postoji dosta video dokaza koji jasno pokazuju da do eksplozija ipak dolazi. Pretpostavlja se da svaka kap vode u bačenom smeću momentalno proključa kada dođe u dodir sa rastopljenom lavom od hiljadu stepeni. Nastala para se širi, gurajući od sebe smeće i lavu, i stvara eksplozivnu fontanu lave. Složićemo se da nema potrebe izazivati nove eksplozije erupcije lave. Da ne spominjemo da stvari koje verovatno ne bi eksplodirale, poput plastike, imaju tendenciju da ispuštaju opasna isparenja kada se spale, što je sasvim drugi problem.
Dakle, koliko god da je ideja o spaljivanju smeća bacanjem u vulkane izgledala dobro na prvi pogled, videli smo da to ipak nije slučaj. Kontrolisana kupovina elektronskih uređaja, kupovina polovne garderobe i doniranje stare garderobe raznim udruženjima, umerena kupovina namirnica, upotreba ambalaže za višekratnu upotrebu, recikliranje – samo su neki od načina za smanjenje otpada.
Smanjenjem količine otpada pomažemo u sprečavanju zagađenja i zaštiti životne sredine, takođe ograničavamo količinu otpada koji ide na deponiju, čuvamo prirodne resurse i štedimo novac.
