Kad god pomislimo na jato ptica u letu, verovatno većina nas zamisli taj klasični scenario u kom su ptice poređane u obliku latiničnog slova V – vođu jata na čelu i ostale ptice sa njegove leve i desne strane, u ravnoj liniji i na ujednačenom razmaku.
Međutim, ne lete sve ptice na ovaj način. Čvorci, na primer, putuju u velikim trodimenzionalnim gomilama, koje se kreću kao talasi.
Zašto onda neke ptice lete u obliku slova V a neke u nepravilnim grupama? Pa, to je usko povezano sa vrstom ptica.
Neke ptice, poput gusaka koje se zimi sele u toplije južne krajeve, kreću na dalek put i “V” formacija im pomaže da zadrže vizuelni kontakt, da izbegnu sudaranja i uštede energiju. Struktura njihovih krila im omogućava da iskoriste prednosti ovakve formacije jer kada zamahnu krilima, vrh svakog krila stvara vrtlog koji se kreće od korena krila do njegovog vrha. Dok ptica nastavlja svoje kretanje unapred, ovaj vrtlog nastavlja unazad i nailazi na sledeću pticu u redu. Ptica koja se nalazi iza, pozicionira se tako da uhvati samo uzlazni talas tog vrtloga, ili silu koja se kreće prema gore, što zahteva da bude iza i sa strane u odnosu na pticu ispred sebe.
Istraživanja su procenila da leteći na ovaj način, ptice štede oko 15% svoje energije. I onda se javlja novo pitanje – zašto ne lete sve ptice u obliku latiničnog slova V?
Profesor Erik Grin iz laboratorije za ekologiju ptica Univerziteta u Montani je objasnio da to ima veze sa veličinom ptice. Ptice koje lete u “V” formaciji su obično velika stvorenja sa širokim rasponom krila – guske, pelikani, labudovi i ibisi. Ove ptice pomeraju svoja krila samo nekoliko stepeni gore-dole sa svakim zamahom i takvi pokreti stvaraju vrtloge koji se prilično uredno formiraju iza ptice.
Male ptice, s druge strane, imaju tendenciju da zamahuju krilima u punom pokretu gore-dole, pa se vrtlozi kreirani ovim pokretima nalaze svuda naokolo i nisu dovoljno dosledni da bi ih koristile druge ptice iz jata. One male ptice koje zamahuju krilima kao što to čine velike, ipak ne stvaraju dovoljno veliki vrtlog upravo zbog svoje veličine.
Kod malih ptica, letenje u grupama nekad zapravo koristi više energije, a ne manje. Ali one to ipak čine jer im je to vrsta zašite. Evolucioni biolog, Vilijam Dejvid Hamilton je 1971. godine predstavio teoriju nazvanu “sebično stado”. Ova teorija sugeriše da se rizik pojedinca smanjuje ako ta životinja postavi drugu jedinku između sebe i mogućeg predatora. Kada se ovo ponovi sa dovoljno velikim brojem pojedinaca, dobijamo krdo ili u ovom slučaju jato.
Druge teorije nude slična objašnjenja, i bilo da se govori o jatu ptica ili riba, stadu ovaca ili roju insekata – jasno je da je ovo prilično uobičajena strategija preživljavanja.
Dakle, sa novim znanjem, sledeći put kada vidimo jato ptica moći ćemo da prepoznamo da li svojom formacijom pokušava da sačuva energiju za dug put, ili samo pokušava da preživi svoj let.
