Zimzelene biljke se tradicionalno koriste za proslavu zimskih festivala (paganskih i hrišćanskih) hiljadama godina. Pagani su koristili grane zimzelenog drveća da ukrašavaju svoje domove tokom zimskog solsticija, jer ih je to podsećalo na proleće koje dolazi. Rimljani su koristili jele za ukrašavanje hramova tokom svečasnosti u čast Saturna (Saturnalia). Međutim, to je bilo sasvim drugačije od onoga što sada smatramo božićnom jelkom.
Niko nije siguran kad je tačno drvo jele upotrebljeno kao božićna jelka, ali je sve verovatno počelo pre 1000 godina u Severnoj Evropi.
Pretpostavlja se da božićne jelke vode poreklo od “rajskog drveta”, kada su se grane ukrašene jabukama koristile u nemačkim predstavama koje su se igrale ispred crkava za Badnje veče. U ranim crkvenim kalendarima, 24. decembar je bio Adamov i Evin dan, a “rajsko drvo” je predstavljalo Rajski vrt.
Božićne jelke kakve ih danas znamo su nastale krajem 15. i početkom 16. veka. U Svetom rimskom carstvu (teritorija današnje Nemačke), Rajsko drvo je imalo ukrase kao što su nafora, trešnje, keksići u obliku zvezda, crkvenih zvona i anđela, a negde su ga nazivali još i Hristovo drvo.
U mnogim delovima Severne Evrope, grane ili čak celo drvce trešnje ili gloga se stavljalo u saksiju a zatim unosilo u domove sa nadom da će procvetati u vreme Božića. Oni koji nisu mogli da priušte pravu biljku, slagali bi sečena drva u obliku piramide i ukrašavali papirom, jabukama i svećama.
U nekim slovenskim zemljama, kao i nekim delovima Nemačke i Poljske, grane jele su se kačile na krovne grede i tako visile sa plafona, što je pored estetike štedilo i prostor.
O prvoj dokumentovanoj upotrebi drveta na božićnim i novogodišnjim proslavama raspravljaju gradovi Talin u Estoniji i Riga u Letoniji. I jedni i drugi tvrde da je božićna jelka nastala upravo kod njih – u Talinu 1441. godine a u Rigi 1510. godine. Oba drveta je postavilo udruženje “Brotherhood of Blackheads“, koje je bilo skup lokalnih neoženjenih trgovaca, vlasnika brodova i stranaca u Livoniji (teritorija današnje Estonije i Letonije).
Danas nema mnogo informacija o ovom drveću, ali se zna da su oba postavljena na gradski trg, a oko njih su plesalo i na kraju bi bilo spaljeno, što je slično našem običaju paljenja badnjaka.
Slika iz Nemačke 1521. godine prikazuje drvo koje je nošeno ulicom tokom parade, a iza njega na konju jaše episkop za kog se veruje da predstavlja Svetog Nikolu. Takođe postoji i zapis iz 1570. godine o malom drvetu izloženom u esnafskoj kući u Bremenu (Nemačka) koje je ukrašeno “jabukama, orašastim plodovima, urmama, perecama i papirnim cvećem”.
Prva osoba koja je unela božićno drvo u kuću, bio je nemački propovednik Martin Luter iz 16. veka. Priča kaže da je 1536. godine, tokom jedne noćne šetnje šumom, Martin podigao pogled u nebo i kroz grane drveća ugledao sjaj zvezda što ga je podsetilo na Isusa, koji je na Božić napustio zvezde sa neba da bi došao na zemlju. Nadahnut, uneo je drvo jele u svoj dom i ukrasio ga svećama koje su predstavljale zvezde.
Još jedna priča koja govori o nastanku jelke, kaže da je Sveti Bonifacije napustio Englesku u 8. veku i putovao po Nemačkoj kako bi propovedao paganskim germanskim plemenima i preobratio ih u hrišćanstvo. Veruje se da je naišao na grupu pagana koji su se spremali da žrtvuju dečaka u čast boga Tora. U gnevu, a da bi zaustavio žrtvovanje, Sveti Bonifacije je posekao hrast, iz čijeg korena je iznikla mlada jela. Bonifacije je ovo shvatio kao znak hrišćanske vere a njegovi sledbenici su kitili drvo svećama kako bi svetac mogao da propoveda i noću.
Prve božićne jelke u Nemačkoj su se ukrašavale jestivim stvarima i slatkišima poput medenjaka, keksića sa đumbirom, oblandi, jabuka umotanih u zlatnu foliju, kolačima od marcipana, itd. U početku se na vrh drveta stavljala figura bebe Isusa, a zatim je to promenjeno pa je za vrh korišćena figura u obliku zvezde koju su videla tri mudraca, ili u obliku anđela koji je pastirima pričao o Isusu.
Prvo božićno drvce u Velikoj Britaniji je verovatno postavila kraljica Šarlota, nemačka supruga kralja Džordža III. Ona je 1800. godine u zamak Vindzor unela drvo tise i ukrasila ga gomilom slatkiša, badema i suvog voća umotanog u papiriće, igračaka i malim svećama. Ubrzo je posedovanje jelke postalo popularno među nekim bogatim porodicama, a kada je Šarlota umrla 1818. godine, božićna jelka je postala tradicija među višom klasom.
Još jedna kraljevska porodica je doprinela većoj popularnosti božićnog drveta. Časopis “Ilustrated London News” je 1848. godine objavio crtež na kom su oko jelke okupljeni kraljica Viktorija, njen nemački muž princ Albert i njihova mala deca.
Dve godine kasnije, crtež je malo promenjen kako bi više ličio na američku porodicu i objavljen u časopisu “Godey’s Lady’s Book” pa je jelka postala popularna i u Americi.
Još jedan običaj vezan za jelku, a koji koji spaja estetiku i praktičnost jeste “božićna prostirka” u obliku kruga koja se stavlja ispod jelke. Ove prostirke su se ranije pravile od teške tkanine, sa ukrašenim ivicama i služile su da zaštite pod ili sto na kom stoji jelka od opalih iglica ili istopljenog voska sa sveća. Sada kada umesto sveća koriste električne sijalice, ove prostirke služe za ukras da upotpune magični doživljaj praznika.
Ukrasi od olova i stakla počeli su da se prave 60-ih i 70-ih godina 19. veka, a među prvima je bio okrugao stakleni crveni ukras u obliku jabuke.
Masovna proizvodnja električnih sijalica za jelku počela je 1890. godine, nekoliko godina nakon što je Edvard Džonson, pomoćnik Tomasa Edisona, došao na ideju da osvetli božićno drvce sijalicama koje je imao u radionici.
Tokom 19. veka su počele da se razvijaju i veštačke jelke, a prva među njima je bila jelka od guščijih pera obojenih u zeleno i pričvršćenih za grane od žice. Kasnije su jelke pravljene od četki, zatim aluminijuma, a danas su uglavnom napravljene od PVC plastike.
Početkom 20. veka, Amerikanci su ukrašavali svoje jelke uglavnom domaćim ukrasima dok su Nemci nastavili da koriste jabuke, orašaste plodove i marcipan. Tradiciji su se priključile i kokice nanizane na konac, a struja i upotreba električnih sijalica omogućili su da jelke svetle i danju i noću. Ovako su jelke počele da se postavljaju na gradske trgove širom Amerike, a jelka u kući je postala i američka tradicija.
Iako je tradicija božićnog drveta prešla iz Evrope u Ameriku, Evropljani uglavnom biraju manje jelke, do 1.5 m visine, dok Amerikanci vole da njihovo drvo ispuni prostoriju i bude visoko od poda do plafona. Neke porodice vole da svake godine menjaju ukrase i tematiku kićenja jelke, dok druge uživaju u prenošenju ukrasa sa generacije na generaciju. Dekorisanje jelke danas pruža veliku umetničku slobodu – od izbora između prave jele u saksiji ili veštačkog drveta, preko odluke o korišćenju ukrasa u jednoj boji ili šarenih ukrasa, do korišćenja alternativne dekoracije kao što su knjige naslagane u obliku jelke, sijalice okačene na drveni ram u obliku trougla, naslikana jelka na zidu.
