U srpskoj narodnoj tradiciji, kao i u pravoslavlju, kumstvo ima poseban značaj a kumovi zauzimaju istaknuto mesto u životu porodice.
Postoje dve vrste kumovanja – na venčanju i na krštenju.
Prilikom kumovanja na venčanju, kumašin odnosno kumašinka su zapravo svedoci koji svojim izjavama dokazuju da predstojećem braku ne stoje nikakve smetnje ili zabrane na putu, i ovim činom se ne ulazi u duhovno srodstvo između mladenaca i svedoka.
Kumstvo nastaje isključivo krštenjem kada se stvara duhovno srodstvo i tada kum postaje duhovni otac krštenom detetu. Kršteni kum ili kuma treba da budu dobar uzor ali i da, u slučaju nekih nepredviđenih životnih okolnosti, preuzmu ulogu roditelja svom kumiću ili kumici.
Na severu Srbije postoji izreka “Kum pa Bog”, dok je na jugu zemlje malo izmenjena i glasi “Što je Bog na nebu, kum je na zemlji!”.
Ipak, pored svega ovoga postoje mnoga verovanja vezana za kumstvo koja kažu da se kumstvo nikad ne odbija, da žene ne mogu da kumuju na krštenju, da se za kuma nikad ne uzima komšija kao i da se sa kumovima na treba često viđati.
Šta se krije iza svih ovih verovanja?
Nekada su se kumstva prekidala zbog raznih svađa i razmirica, pa odatle potiče verovanje da za kuma ne treba uzeti komšiju sa kojim se stalno viđamo.
Ukoliko neko odbije da kumuje na venčanju, veruje se da nikada neće pronaći srodnu dušu jer je odbio da svedoči o braku dvoje ljudi pred Bogom. Takođe se veruje da osoba koja odbije kumstvo, osim prave ljubavi, pored sebe neće imati ni pravog prijatelja u životu. Ukoliko neko pak odbije da kumuje na krštenju, veruje se da nikada neće imati decu i širiti sopstvenu porodicu.
Protojerej stavrofor, dr Dimitrije Kalezić objasnio je da je ne postoji nikakva prepreka da žene kumuju na krštenju, i da je ta zabluda nastala pod uticajem našeg patrijarhalnog stila života. Jedini uslov koji kum odnosno kuma moraju da ispune jeste da budu punoletni i kršteni.
Iako to znači da punoletni krvni srodnici kao što su tetka, ujak, stric, pa čak i rođena sestra ili brat (svi osim majke i oca) mogu biti kršteni kumovi, to se, prema običajnom pravu zbog preplitanja duhovnog i krvnog srodstva, izbegava.
Arhimandrit Nikitović je rekao da je sve to obično sujeverje koje se krši sa pravoslavljem. Kršteni kum treba da bude duhovni vodič svom kumčetu i ako on smatra da to ne može da ispuni ili jednostavno ne želi, onda je normalno i opravdano da takvu ulogu i odbije. Takođe je rekao da svedok na venčanju treba da bude osoba od poverenja, i da se za nju najčešće uzima najbolji prijatelj, te ukoliko vam kumstvo ponudi neko ko vam nije blizak, logično je da ćete tu ponudu odbiti.
Prema starim običajima svedoci na venčanju su kum i stari svat (koji može biti dalji rođak mladoženje) ali se vremenom to promenilo pa za kumove možemo izabrati gotovo bilo koga, pa čak i prolaznika sa ulice.
Moderno kumstvo danas može imati malo drugačiju notu pa se za kumove često pozivaju materijalno dobrostojeće ali ipak ne tako bliske osobe. Dešava se i da mladi svoje dobre prijatelje nazivaju kumovima iako tu vezu nisu nikad ostvarili niti kroz venčanje niti kroz krštenje.
Dakle, odbijanje kumstva ne donosi nikakvu kletvu niti lošu sreću sa sobom. Kao što sebi biramo partnera i prijatelje, na isti način možemo birati i kumove i tako graditi nove prijateljske odnose sa nama dragim ljudima.
