Nošenje crne odeće na sahrani je dugogogišnja tradicija u mnogim delovima sveta. Sahrane su obično teške i “mračne” prilike, pa nošenje crnog ukazuje na žal zbog gubitka neke osobe, a takođe se smatra znakom poštovanja prema pokojniku.
Pogrebni rituali postoje još od začetka civilizacije. Neandertalci su sahranjivali svoje preminule još pre 130.000 godina, a ljudi to isto čine poslednjih 100.000 godina.
Nošenje posebne odeće tokom pogreba i perioda žalosti nakon toga, ipak je mnogo novija tradicija. Jedna od najstarijih referenci se pominje u Bibliji koja kaže da je Jakov nosio kostrijet, neudobnu i jednostavnu tkaninu napravljenu od grube kozje dlake.
Najstariji zapis nošenja tamne odeće tokom perioda žalosti potiče od starih Rimljana, čija civilizacija datira iz 753. p. n. e. Stari Rimljani su za vreme žalosti nosili posebnu togu od tamne vune koja se zvala toga pulla, za razliku od poznatije, bele toge virillis.
Ova tradicija opstala je u Engleskoj tokom srednjeg veka gde se od udovica očekivalo da nose crne kape i velove uz crninu. Međutim, u većem delu kontinentalne Evrope, udovice su u periodu najdublje žalosti nosile belo, što je tradicija koja se u Španiji održala tokom većeg dela 1500-ih godina. Pre revolucije, francuske kraljice su takođe nosile belo dok su bile u žalosti.
Društvene revolucije tokom 18. veka iznedrile su sloj društva koji je ulagao vreme i značajan novac u odeću za žaljenje. U društvu sa strogom hijerarhijom, moda je odražavala društvenu slojevitost, a tokom sahrane i perioda žalosti samo su imućni mogli da priušte odeću od crnog ili belog krep materijala. Za neke je to značilo kupovinu potpuno nove crne garderobe, a najimućniji bi uz to nosili i poseban nakit sa crnim kamenjem.
Do sredine 19. veka, kada je umro britanski princ Albert (1861.), a kraljica Viktorija usvojila sada već prepoznatljivu udovičku crnu odeću, nošenje crnine je postalo statusni simbol. Mnogi kraljičini podanici su i nakon propisanog perioda žalosti, nastavili da nose crninu iz poštovanja prema svom monarhu, dok je sama kraljica Viktorija nosila crninu narednih 40 godina.
Do kasnog 19. veka, crna odeća je postala toliko povezana sa činom žalosti/žalovanja da se na svaku ženu koja bi se usudila da obuče crno kada nije u žalosti, gledalo prezrivo i smatrali bi je “opasno ekscentričnom”.
Negde u isto vreme ustalilo se pravilo da udovica “žali godinu dana” nakon smrti svog supruga, što je podrazumevalo da će nositi jednostavnu tamnu odeću i veo preko lica kada je u javnosti, kao i da će izbegavati “balove i neozbiljne događaje”. Naredne godine, udovica bi bila u “polu-žalosti” i tada bi mogla da nosi boje poput zagasito ljubičaste, i ponešto od običnog nakita.
Od roditelja i dece pokojnika se očekivalo da dve godine nose neprimetnu, tamnu odeću, dok bi se odeća od tamnog teškog krepa nosila samo prvih godinu dana.
Od udovaca se međutim nije očekivalo isto. Oni bi crno odelo i rukavice nosili samo godinu dana. Braća i sestre bi crninu nosili samo šest meseci a nakon toga se očekivalo da nose sivo, belo ili crno. Bonton je podrazumevao da će se nakon određenog perioda žalosti i skidanja crnine, postepeno prelaziti ka svetlijim nijansama odeće.
Ove viktorijanske norme koje su odražavale protestantsku tradiciju nisu bile nužno praćene od strane katolika u 19. veku. Njihova pravila su bila malo stroža pa se očekivalo da će ožalošćeni supružnici nositi samo crnu odeću tokom perioda “teške žalosti” koji je trajao godinu dana. Narednih 6 meseci “polu-žalosti” udovice bi i dalje nosile tamnu odeću sa primesama bele (ili belu odeću sa primesama crne), da bi im tek u periodu “lake žalosti’, odnosno, novih 6 meseci, bilo dozvoljeno da nose svetlije tonove poput sivih i ljubičastih. Udovci bi nakon prve godine, odmah prešli na drugih 6 meseci “lake žalosti” i nosili sive tonove.
Deci mlađoj od 12 godina je bilo dozvoljleno da zimi nose sivu, a leti belu odeću, i od njih se, kao i od starije dece, očekivalo samo po šest meseci “teške” i “polu-žalosti”, i tri meseca “lake žalosti”.
Iako sva ova pravila izgledaju previše restriktivno, makar su funkcionisala tako da ožalošćeni bez ijedne reči pokažu da tuguju zbog gubitka voljene osobe, kako bi njihovi sagovornici imali obzira i saosećajnosti, ali i pružili podršku i razumevanje u interakciji sa pomenutom osobom.
Vremenom su ova pravila znatno popustila, naročito kada je tokom Prvog svetskog rata broj ožalošćenih obuhvatio veliki procenat stanovništva. Ipak, do 1960-ih godina su se i dalje praktikovale neke tradicije, poput izbegavanja balova, javnih večera i udvaranja novih potencijalnih partnera prvih godinu dana, dok su određene aktivnosti poput sporta bile dozvoljene uz nošenje odeće tamnih boja.
Prema crkvenom, bračnom pravu, obaveza udovičke crnine je trajala 9 meseci, danas se prema srpskim narodnim običajima, crnina nosi do 40 dana, a za najbližim srodnicima i godinu dana. U ruralnim sredinama, žene su često nosile crninu doživotno nakon smrti deteta ili muža, dok se takav običaj u gradskim sredinama skoro potpuno izgubio zbog drugačijeg načina života i rada, naročito u zdravstvenim i prosvetnim ustanovama gde se ne može nositi crnina.
Iako nošenje crne trake na reveru, takozvanog flora, zapravo nije hrišćanski običaj, sve se češće sreće u današnjem društvu upravo zbog nemogućnosti nošenja kompletno crne odeće.
Nošenje crne trake tokom perioda žalosti može pomoći ožalošćenom da materijalizuje svoju tugu koju može pokazati, a kasnije i ukloniti, pocepati i uništiti kada oseti potrebu za tim. Crna traka se može nositi i za godišnjicu, rođendan ili praznik u čast preminule voljene osobe.
Iako može biti u različitim oblicima i veličinama, najčešće je u obliku male trake zakačene na grudima, obično preko srca.
Osim nošenja odeće u crnoj, odnosno tamnim i zagasitim bojama, neke kulture svoju tugu iskazuju i na malo drugačiji način.
Prema tradiciji, Jevreji cepaju svoju odeću što predstavlja suzu u srcu nakon gubitka voljene osobe. Ova “suza” (keriah ili kriah) se prvobitno pravila cepanjem gornjeg dela odeće (na levoj strani za preminule roditelje, odnosno na desnoj strani za braću i sestre, decu i supružnike), a kasnije je to zamenjeno malom crnom vrpcom koja se pričvrsti za rever i nosi tokom sedmodnevnog perioda “šive” (shiva), ponekad i 30 dana.
Crna traka ne predstavlja samo žalost već se može koristiti i kao način odavanja počasti osobi koja je preminula ili nestala (ponekad i za podizanje svesti i kao podrška obolelima od određene vrste raka).
Danas, kada su se pravila po pitanju toga šta je prikladno za žaljenje drastično smanjila, na sahranama se i dalje očekuje crna ili tamna odeća (naročito na Zapadu), osim ako porodica preminulog od “gostiju” zatraži da obuku nešto u omiljenoj boji pokojnika.
Ono što je bitno upamtiti jeste da ni boja odeće, ni traka na reveru, ni neobrijana brada nisu stvarni pokazatelji osećanja ni odnosa koji je ožalošćena osoba imala sa preminulom osobom.
