Ukoliko se i vama čini da povratno putovanje sa neke destinacije traje kraće nego dok ste išli ka tom mestu – ne brinite, niste jedini. Ljudi često doživljavaju put povratka kući kraćim nego što on zaista jeste, čak i kada je razdaljina u oba pravca potpuno ista.
Psihološki naučnik sa holandskog univerziteta Tilburg, Nils van de Ven, i njegove kolege su imali isto zapažanje tokom putovanja na razne konferencije i pitali se da li postoji neko objašnjenje za ovaj osećaj.
Tokom tri eksperimenta, naučnici su otkrili da je efekat povratnog putovanja prilično velik. Prema njihovim rečima, učesnici su izjavili da osećaju da je povratni put 22% kraći od početnog putovanja.
U prvom eksperimentu, istraživači su razgovarali sa ljudima koji su se upravo vratili sa putovanja autobusom do i od sajma ili zabavnog parka. Svih 69 učesnika je putovalo u oba pravca isti vremenski period ali se nisu svi vraćali identičnom putanjom.
Svi su rekli da je put nazad bio kraći što dovodi do zaključka da efekat povratka nema veze sa poznavanjem rute već sa očekivanjima. Putnici koji su smatrali da je početno putovanje trajalo duže od očekivanog, iskazali su jači osećaj da je povratak bio brži.
Druga studija sa 93 učesnika je dublje proučavala kako poznavanje rute može uticati na osećaj za vreme. Istraživači su razgovarali sa 93 osobe koje su upravo završile vožnju biciklom, od kojih su neki učesnici za povratak koristili istu rutu, dok su se neki vraćali drugim putem.
Teorija (pre)poznavanja je trebalo da dokaže da će učesnici koji su se vraćali istim putem pokazati jači efekat povratnog putovanja od onih koji su se vozili novim putem. U stvari, takve razlike nije bilo. Bez obzira na to kojom rutom su išli, svi učesnici su procenili da je početna deonica puta bila znatno duža od povratne deonice.
Međutim, istraživači su pronašli više dokaza za teoriju očekivanja: oni koji su smatrali da je početno putovanje trajalo duže od očekivanog, takođe su smatrali da je povratak bio kraći.
Treća studija je uključivala 139 učesnika u malo drugačijem eksperimentu, naime, učesnici ovog puta nisu nigde putovali, već su u laboratoriji gledali snimak osobe koja vozi do i od kuće prijatelja. Sve etape puta su bile identične dužine od 2,25 km i vožnja je trajala tačno 7 minuta, mada se osoba ponekad vraćala alternativnim putem.
Učesnici su zatim procenili da je deonica početnog putovanja trajala nešto više od 9 minuta, dok su za povratno putovanje procenili da je trajalo nešto više od 7 minuta. Još jednom je dokazano da efekat povratka ne zavisi od rute već od očekivanja.
Ovaj zaključak je dodatno potvrđen time što je, kada je jednoj grupi učesnika pre gledanja snimka bilo rečeno da će vožnja biti dosta duga – kod njih ovaj efekat izostao.
Ispostavilo se da efekat povratnog puta nema nikakve veze sa činjenicom da nam je prilikom vraćanja ruta već poznata i da se zbog toga put čini kraćim, već zato što smo uvek previše optimistični u pogledu toga koliko će nam vremena trebati da stignemo do krajnje destinacije. Zbog pogrešne procene put nam se čini dužim nego što jeste, što zatim deformiše našu perspektivu o povratku i čini nas prijatno iznenađenim kada se ispostavi da put zapravo uopšte nije bio tako dug.
Istina je da je efekat povratnog puta samo iluzija i da bolje razumevanje kako on funkcioniše može dovesti do njegovog izostanka. Ali Nils van de Ven smatra da to možda nije dobra ideja jer kako kaže “efekat povratnog puta nam pruža pozitivan osećaj kada se vratimo kući, tako da nisam siguran da želite da taj osećaj izostane”.
