Svima nam se to desilo makar jednom. Bliži se vreme večere, krči nam stomak i odjednom imamo sve manje strpljenja za ljude u blizini. Jedan nespretni uzdah ili pogrešno protumačen pogled i odmah skačemo u napad – naš sagovornik postaje žrtva naše mrzovolje uzrokovane glađu.
I to nije samo izgovor – to je stvarni fiziološki i psihološki fenomen. Nauka je pokazala da glad zaista uzrokuje bes i nervozu.
Kada imaju nizak nivo glukoze u krvi, ljudi reaguju na različite, pa tako neki zabijaju više iglica u vudu lutkicu sa likom svog partnera, ili čak dopuštaju sebi da viču na svoje partnere bez nekog preteranog razloga.
Psiholozi smatraju da se to dešava jer glad narušava samokontrolu. Potrebna je snaga mozga da bismo se kontrolisali, a kada on nema dovoljno goriva onda jednostavno nema energije da se suzdržava i reagujemo impulsivno.
Drugo objašnjenje je da je ova nervoza zapravo greška koju pravi naš mozak, kada nismo sigurni šta je uzrok što se naše telo oseća loše.
Neki psiholozi smatraju da je osećanje emocija zapravo kombinacija onoga što se fizički dešava u našem telu i onoga što naš um misli da je razlog tome. Dakle, ako ne možemo da shvatimo šta nas to čini uznemirenim, onda ćemo možda osećati pogrešnu emociju.
Kada ne jedemo neko vreme, krčanje stomaka, umor i vrtogalvicu možemo greškom pripisati drugim osećanjima koja izazivaju iste te reakcije, poput stresa ili čak besa.
Nije šala! Naučnici su dokazali da se to stvarno može desiti.
Tokom naučnog istraživanja 2016. godine, naučnici su iznervirali 236 studenata tako što su inscenirali prestanak rada programa na njihovom računaru. Oni koji nisu jeli pre testiranja su reagovali negativnije, kao da su svoju nervozu izazvanu glađu spojili sa frustracijom izazvanom tehnološkim kvarom. Čak su i prijavili da osećaju mržnju prema naučnicima.
Moglo bi se reći da su takve reakcije ekstremne, ali to je zapravo nenamerna greška, jer, fiziološki gledano, glad i bes izgledaju veoma slično.
Neki od istih regiona mozga se aktiviraju i kada smo ljuti i kada smo gladni. A to je zato što ista hemikalija u mozgu, sićušni protein koji se zove neuropeptid Y, podstiče naše telo da jede kada su nam energetske rezerve niske i reguliše agresiju.
To zapravo ima smisla, jer je glad način na koji mozak signalizira oslobađanje hormona koji povećavaju količinu glukoze u krvotoku tako da okolna tkiva ne gladuju. Ti isti hormoni se oslobađaju u stresnim situacijama, kada bi povećanje glukoze moglo da nam pomogne da nadjačamo predatora ili pobegnemo.
A veza između gladi i agresije bi mogla biti i nešto više od telesne slučajnosti.
Za naše pretke, hrana nije uvek bila sigurna stvar. Njihovo osećanje gladi bilo je znak da su količine hrane oskudne, pa je bilo vredno boriti se za šta god da su našli u trenutku kada su bili gladni. Biti nervozniji, i samim tim agresivniji prilikom obezbeđivanja obroka, možda je pomagalo našim precima da dobiju potrebnu snagu da nadmaše gladne rivale.
Nasleđe osećaja nervoze usled gladi opstalo je sve do danas.
Sledeći put kada osetite nalet besa, zapamtite: to je možda samo način našeg tela da dešifruje signale koje nam šalje stomak. Setite se reklame koja kaže “kad si gladan nisi sav svoj” i pojedite bar nekoliko zalogaja hrane pre nego što “pojedete” svog sagovornika.
