Pogledajte oko sebe – koliko plastike vam je na dohvat ruke? Plastika je bukvalno svuda. Ozbiljno, naučnici su pronašli plastiku u najdubljim delovima okeana i na najzabačenijim planinskim vrhovima. Od kraja Drugog svetskog rata, proizveli smo više od osam milijardi metričkih tona plastike. Od svega toga, samo oko 9% je ikada reciklirano, a razlog tome nije samo to da su ljudi lenji ili loši. U nastavku teksta ćemo videti šta je to što nešto tako važno za savremeni život čini teškim za ponovnu upotrebu.
Zamislite jednu običnu plastičnu flašu sa vodom, poput one koje kupujemo na trafici. Procenjuje se da širom sveta, svakog minuta ljudi kupe milion plastičnih flaša. Verovatno ćemo svi odmah pomisliti da je plastična flaša napravljena od samo jednog materijala – i tu nailazimo na prvi problem.
Kada koristimo termin “plastika” zapravo mislimo na gomilu različitih hemikalija koje su zaista različite. Uopšteno govoreći, plastika je polimer, što je fensi način da se kaže da je čine lanci molekula koji se ponavljaju. Tokom formiranja mogu se prerađivati u proizvoljne oblike, što im daje tako širok spektar primene.
Dalje, svaki plastični materijal spada u jednu od dve grupe, termoplastiku i termoset.
- Termoplast je sačinjen od pojedinačnih veza spojenih relativno slabim hemijskim vezama. Kada se materijal ponovo zagreje, molekuli se mogu odvojiti od tih veza i poprimiti novi oblik.
- Termoset čine polimerni lanci koji formiraju isprepletane mreže sa čvrstim vezama. Zagrevanje ovih materijala u tolikoj meri da razbije mrežu, uništava i samu plastiku. Dakle, iako termoset može biti veoma jak, veoma je teško reciklirati ga.
Postoji mnogo različitih vrsta termoplasta u komercijalnim proizvodima, a dva najčešća oblika su PET i HDPE.
- Polietilen tereftalat (eng. Polyethylene terephthalate) ili PET je bistre boje, može izdržati umerene temperature i otporan je na pucanje.
- Polietilen visoke gustine (eng. High-density polyethylene) ili HDPE može da preživi ekstremnije temperature, ali generalno nema transparentnost koju ima PET.
Obe ove plastike se koriste za pravljenje običnih flaša ali nisu obe prihvaćene od strane svih reciklažnih centara. Dakle, moramo znati koju vrstu plastike bacamo – i koje vrste prihvata naš lokalni centar za reciklažu – kako bismo je zatim pravilno i odložili.
Međutim, čak i tada možemo grešiti sa odvajanjem otpada za recikliranje jer jedan proizvod često kombinuje više vrsta plastike. Na primer, zatvarač na PET boci može biti napravljen od polipropilena (eng. polypropylene) ili PP, što je još jedna vrsta plastike. Pošto većina nas ne sortira pažljivo otpad prilikom bacanja, reciklažnim centrima je potreban način da razdvoje različite vrste plastike pre recikliranja. I ovo je izuzetno bitno da bude skoro savršeno odrađeno.
Na primer, ako se reciklira polivinil hlorid (eng. polyvinyl chloride) ili PVC – sintetički polimer plastike treći po proizvodnji na svetu – on može da stvori kiseline koje oštećuju i menjaju boju PET plastike bez mogućnosti popravke. A dovoljna je samo jedna PVC boca u paleti od 10.000 PET flaša da uništi celu seriju. Toliko je bitno precizno razdvajati materijale.
Da bi se izbegli ovi problemi, postrojenja za reciklažu imaju nekoliko načina za sortiranje plastike. Jedan pristup je korišćenje gustine materijala. Kada je uronjen u vodu, PET tone dok neke druge plastike plutaju. Druga opcija je toplota. Različite plastike postaju mekane na različitim temperaturama, tako da precizno zagrevanje smeše može da razdvoji različite materijale.
A s obzirom na to da čak i mali deo kontaminacije može da napravi veliku štetu, pravilno recikliranje postaje skupo – ponekad preskupo da bi se isplatilo. Na primer, u Njujorku, trošak recikliranja jedne tone materijala košta $200 više nego što bi koštalo bacanje na deponiju.
Čak i da postoji proces koji magično i besprekorno sortira i obrađuje svaku vrstu plastike, reciklaža bi i dalje bila teška. To je zato što, za razliku od metala i stakla, plastika se degradira svaki put kada je recikliramo. Aluminijum je, na primer, element, pa bez obzira koliko puta ga topimo i prerađujemo, i dalje ćemo imati atome aluminijuma.
S druge strane, na mikroskopskom nivou, plastika je zaista dug lanac molekula. Na primer, HDPE, jedna od plastike koju recikliramo, može da sadrži do 100.000 povezanih molekula etilena. Svaki put kada se plastika ponovo zagreva da bi se formirala u nešto novo, neki od tih lanaca se pokidaju, smanjujući kvalitet materijala. Da bi se ovo zaobišlo, proizvođači dodaju novu plastiku u smešu, tako da čak i recikliranje plastike zahteva novu plastiku.
Druga tehnika za produženje životnog veka plastike je takozvani “downcyling”, čime se originalni materijal pretvara u manje sofisticirani proizvod. Plastika koja počinje kao boca za vodu može se zatim pretvoriti u materijal za jaknu pre nego što završi svoj život kao plastična podna obloga. Na kraju, čak ni to nije dovoljno, i sve što ostane se baca na deponiju ili spaljuje u posebnim elektranama i tako stvara dodatna energija.
Upcycling – ponovna upotreba čiji je cilj da se staro popravi i ulepša umesto da se baci na deponiju.
Recycling – klasično recikliranje kojem je cilj da smanji gomile otpada koje i dalje svakodnevno stvaramo.
Downcyling – recikliranje koje stvara materijal nižeg kvaliteta i funkcionalnosti od originalnog materijala.
Dakle, na neki način, recikliranje plastike zapravo ne postoji – svaki komad plastike ikada napravljen će pre ili kasnije završiti kao otpad. I u mnogim slučajevima nije moguće izvršiti ni jedan krug recikliranja. A to je zaista velika stvar s obzirom na to da je 2009. godine oko 4% ukupno izvađenog gasa i nafte pretvoreno u plastiku, i još 3 ili 4% nafte i gasa je utrošeno da bi se stvorila energija potrebna za tu proizvodnju.
Ljudi se verovatno neće odreći plastike jer postoje neki dobri razlozi da je zadrže – ima velike prednosti za zdravlje, pristupačnost i bezbednost hrane. Ali možemo biti bolji u tome kako je koristimo. A to znači razvijanje novih tehnika reciklaže koje produžavaju život plastike koju imamo, izbacivanje iz upotrebe plastičnih proizvoda za jednokratnu upotrebu tamo gde možemo, i vođenje računa o tome koju plastiku koristimo i kako je kombinujemo.
